Пре скоро деценију, а ја ту можда и грешим, па нека ми читаоци не замере, чланови удружења Јадовно 1941. из Бање Луке изашли су у јавност са идејом о именовању геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (у даљем тексту НДХ).
Њихов предлог био је израз ”Покољ”.
Звучао је језиво, страшно и мрачно, али имајући у виду шта му је био задатак да именује, није могао ни бити много улепшан. Авај, у нади да ће српска јавност почети да дискутује на ту тему, ја, тада младић тек свршених студија, написао сам један скроман текст на ту тему где сам исказао подршку, не искључиво поменутом термину, већ идеји да ће се покренути расправа и да ћемо коначно, после толико година мрака, незнања и немара дати име једном мрачном периоду, за који неки тврде да је четврти стуб нашег националног идентитета, геноциду над Србима у НДХ.
Моје наде усмериле су се, пре свега, ка национално оријентисаној, конзервативистичкој елити у Србији, Републици Српској и Црној Гори. Очекивао сам ја, као појединац, али и сви који мисле о овом проблему, да ће бити дискусија, расправа или неслагања, али да ће се на крају доћи до решења и коначног назива који ћемо утакнути у календар државних празника и једном за свагда, заокружимо то питање.
Моји саборци са студија, вични витезови Традиције, скромни и недовољно искусни пријатељи и ја веровали смо да ће такве расправе довести до тога да постојеће, бирократски хладно обележавање 22. априла прерасте у истински ”Дан сећања” јасно именован и достојанствен, нерадан дан у српском народу.
Дан у којем бисмо се окупљали и тиховали, ћутањем сведочили о стотинама хиљада убијених само зато што су били то што јесу: Срби, православни хришћани. Видели смо тај дан као литију кроз градове, са свећама у рукама, тужном песмом и, поред свега наведеног, као тренутак народног јединства које данас тако очигледно изостаје.
Ништа од наведеног се није десило. Десиле су се сујете, свађе и пребацивања ко се за шта школовао и какве је научне радове писао. Ко има школе стоматологије, а ко историје и филозофије, па смо добили подметања, прозивања, подругивања и подсмехе једних према другима. Једни су тврдили да су само они одређени да читају и пишу историју нашег страдања и да мимо њих, сећања не смеју да постоје, а богами ни мишљења уверавајући нас да они имају школе иза себе и да они знају како се страдање проучава и како се о њему стара.
Не улазећи у то ко припада којим струјама и мишљењима, мало је рећи да је све ово наведено поражавајуће. Поготово ако имамо на уму да скоро нико од емотивно погођених тада није школован специјално за наше страдање, већ за страдање другог народа. Уз дужно поштовање, од тога народа се и те како да научити много о култури сећања и преписати по која скрипта, уз дозволу и уважавање и жртава и оних који се њима данас баве.
Међутим, ми нисмо тај народ и не можемо константно да ћопамо и да се вадимо на добросуседске односе или незгодан међународни положај.
Неко би сада поставио питање: ”Па зашто нам је тај назив, побогу, важан?”. Именовање геноцида није питање стилистике, нити неке академске сујете, већ питање духовне и историјске способности једног народа којим се купује право на опстанак. Народи који су имали снаге да своје највеће страдање у прошлости саберу у једну реч нису тиме ништа поједноставили, они су га само учинили вечним и непрескочивим, урезали су га у сећање генерацијама унапред.
„Холокауст“, назив за геноцид над Јеврејима, није само термин. Он је темељ читаве једне културе сећања, образовања, политике памћења и међународне препознатљивости. Исто важи и за друге народе. Примера ради, страдање Рома именовано је као ”Порајмос” или ”Самударипен”, а назив за геноцид над Јерменима назван је ”Мец Јегерн”, или у преводу ”Велики злочин”.
Само код нас, геноцид над Србима у НДХ остао је без имена, разбијен на логоре, јаме, прагове кућа, штале, обале река, појединачна места страдања, као да је у питању тек низ неповезаних трагедија. Изгледа да су у њима злочинци неки ”фашисти”, а жртве, ето случајно Срби, а не систематски и плански покушај уништења једног народа. Без јединственог назива, то страдање је осуђено да буде фрагментирано у свести народа, да се преноси стихијски, од породичног сећања до случајних годишњица, без јасног оквира који би га учинио делом општег националног идентитета.
И тако смо, уместо јасног имена и дана који окупља народ, дочекали 2026. годину са безличним и бирократским називом „Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату“, формулацијом за коју ретко ко зна, а још ређе осећа као своју. У њој су српске жртве готово невидљиве, сведене на једну од многих категорија, без имена, без гласа и без места које им по страдању припада.
Одсуство имена није неутрално стање. Такво стање отвара простор за релативизацију, умањивање, па и отворено негирање геноцида. Оно оставља утисак да ни сами нисмо у стању да дефинишемо сопствено страдање, па се онда и други осећају слободним да га тумаче, мере и доводе у питање, одређују да ли њихово, можда, ипак има првенство.
Без имена, нема ни јасног места у образовном систему, ни у календару државних обележавања, ни у међународном дискурсу. Без имена, свака генерација почиње изнова, као да пре ње нико није ни покушао да сабере истину у једну једину реч од неколико слова.
Због наведених разлога, иницијативе попут предлога да се ово страдање именује нису питање наметања једног термина због нечије сујете или хира да се ”бави прошлошћу”, већ покушај да се коначно, после више од стотину година успостави минимум националног консензуса око нечега што би морало бити неспорно и свето.
За нас који на ово гледамо идентитетски, питање имена је питање самопоштовања. Народ који нема један чврст, громогласан израз за сопствено страдање ризикује да временом изгуби и свест о његовом обиму и значају.
И није проблем у томе што постоје различита мишљења о томе како та реч треба да гласи, то је, ја бих рекао, природно и чак пожељно у сваком живом друштву. Проблем је што се до консензуса није ни покушало доћи на озбиљан, саборан начин, већ је свака иницијатива у старту била угушена сујетама, подметањима и поделама.
А време као време, увек ради против нас и изнова нас побеђује. Живих сведока је све мање, а без јасног појма који ће носити то сећање и на који начин, а да то нису банализовани скупови у којима се сећање гуши у музици, трпези и површном окупљању, лишеном сваке истинске саборности и достојанства. Оно мало сећања што је остало ризикује да се расплине и нестане у густој магли заборава.
Дати име значи повући линију, рећи да је ово део нас, да је ово нешто што памтимо као целину и што не препуштамо ни случају ни туђем тумачењу. Без тога, остајемо народ који оскудно зна да је страдао, стално се позива на то страдање, маше заставама и позива на правду, али то страдање не може да именује и уоквири га у једну целину и тиме себи омогући право на опстанак.
Запамтимо једну ствар: ми треба да пројектујемо своју будућност, а не она нас.
