Двадесет једну годину након што је 17. и 18. марта 2004. године Косово и Метохија захватио талас организованог насиља, српски народ још увек броји ране које никада нису зарасле. Оно што је у српским медијима и колективном сећању остало упамћено као Мартовски погром, а у албанским као „мартовски немири“, није био спонтани излив беса. Била је то координисана акција у којој је учествовало више од 50.000 људи, која је за два дана резултирала убиством 19 особа (осморо Срба), повређивањем преко 900 људи, протеривањем више од 4.000 Срба из својих домова и спаљивањем 935 српских кућа. Посебан циљ напада биле су српске православне цркве и манастири – симболи нашег идентитета и сведоци вековног присуства на овим просторима.Према подацима Епархије рашко-призренске и међународних извештаја, током тих мартовских дана уништено је или тешко оштећено 35 православних цркава и манастира, међу којима 18 споменика културе од изузетног значаја. Међу њима су били и они који су се налазили под заштитом Унеска: црква Богородице Љевишке у Призрену из 12. века, манастир Светих Архангела, црква Светог Спаса и многи други. Иконе, фреске, реликвије и црквене књиге – све што је сведочило о нашем трајању – нестало је у пламену. Али то није било све. Од јуна 1999. године, када је Кфор преузео контролу над Косметом, па до данас, на овим просторима уништено је укупно 156 српских православних цркава и манастира. Та бројка није само статистика – она је сведочанство систематског уништавања нашег културног и духовног наслеђа у присуству међународних снага које су, како сами признају, „нису биле спремне или нису желеле да спрече“ нападе.
Као Србин који је одрастао слушајући приче преживелих, не могу да се отресем слике која се понавља у сећању: колоне Срба који беже из својих кућа док иза њих горе храмови у којима су се крстили, венчавали и сахрањивали њихови преци. У Призрену, где је напад био најжешћи, албанска руља је уживо на локалним телевизијама преносила како пале цркву Богородице Љевишке, док је на зиду цркве Светог Ђорђа писало „Смрт Србима“. У манастиру Девич код Србице, где се налазила и игуманија Анастасија, нападачи су уништили све што су затекли. Ниједан од тих храмова није био војни циљ. Они су били сведоци нашег постојања – и управо зато су морали да нестану.Међународна заједница, која је 1999. године обећала заштиту свих грађана, тог марта је показала своју немоћ или невољност. Кфор и УНМИК, са више од 20.000 војника и полицајаца, нису успели да заштите ниједну енклаву у потпуности. У неким случајевима, међународне снаге су чак евакуисале Србе док су њихове куће и цркве гореле. Касније истраге су показале да је само неколико појединаца осуђено, и то углавном на условне казне. Ниједан организатор погрома није одговарао. Унеско је, као одговор на уништавање, ставио средњовековне споменике на листу светске баштине у опасности – али то није спречило да се рушевине и данас налазе под контролом привремених институција у Приштини.Двадесет једну годину касније, питање остаје исто: зашто је правда још увек изостала? Зашто ниједан међународни суд није процесуирао оне који су наредили и извршили етничко чишћење шест градова и девет села? За нас Србе, Мартовски погром није само историјски догађај – он је део непрекидног процеса који је почео 1999. године и који се, на жалост, наставља кроз свакодневне нападе, отмице и притиске на преостале Србе у енклавама. Уништених 156 цркава и манастира није само губитак камена и фресака. То је губитак дела наше душе, дела идентитета који нас везује за Косово и Метохију као за нашу Свету земљу.Данас, када се свет поново суочава са сукобима и етничким тензијама, Мартовски погром остаје упозорење. Упозорење да када међународна заједница окреће главу, када се правда одлаже, последице носе они најслабији – у овом случају српски народ. Наша обавеза, као Срба, јесте да се сећамо. Не из освете, већ из поштовања према жртвама и према онима који су остали да чувају преостале светиње.
