Ни по једном закону послодавац запосленом не може, ради намирења настале штете, обуставити исплату више од половине зараде.
Радите цео месец, а плате нема – Како је могуће „скинути“ 100 одсто зараде запосленом?
У стварности се, међутим, ипак може догодити да се раднику „скине“ цела зарада, а на име плате му буде исплаћено тачно – нула динара.
Обустава од плате – 100 одсто, за исплату раднику – нула динара
Могућност да запослени у Србији добије овакав платни листић за цео месец рада је веома мала – закони не предвиђају могућност да послодавац раднику „скине“ целу плату у склопу намирења штете.
У стварности се, међутим, овакви случајеви ипак дешавају. Наиме, намирење на целој заради је спроведено јер је запослени, потписавши вансудско поравнање са послодавцем, на то практично – пристао.
Марио Рељановић, са Института за упоредно право, за портал Н1 објашњава да је на ту тему из Закона о раду најважнији члан 123. којим је уређено да послодавац може наплатити потраживање које има према запосленом само путем правноснажне судске одлуке, или на основу споразума са запосленим.
„Ако се запослени и послодавац нису споразумели, онда је само правноснажна одлука суда релевантна за извршење на заради, послодавац не може једностраном одлуком да одреди ни колики износ се извршава, ни на који начин односно којом динамиком“, објашњава Рељановић.
Како је то регулисано Законом о раду?
Истим чланом Закона о раду одређено је да се обустава може вршити највише на једној трећини зараде, ако законом није другачије одређено.
„Законом јесте другачије одређено, и то Законом о извршењу и обезбеђењу, којим је предвиђено (члан 258) извршење до једне половине, односно једне четвртине зараде ако би се обуставом једне половине запосленом оставило мање од минималне зараде“, наводи наш саговорник.
То је што се тиче обуставе, односно извршења потраживања које послодавац има према запосленом. Али, послодавац прво мора да утврди да има потраживање према запосленом.
„То се чини у поступку за утврђивање штете коју је запослени нанео послодавцу, а који је такође регулисан Законом о раду (члан 163). Суштина је у томе да се од послодавца тражи – да би показао како је запослени одговоран за штету – да утврди постојање и висину штете, узрочно-последичну везу између штете и (не)поступања запосленог, као и да је штета настала намерно или крајњом непажњом запосленог“, наводи Рељановић.
Ако послодавац није спровео овај поступак на предвиђен начин, потраживање према запосленом није утврђено на законит начин, па се не може ни извршити – ни судском одлуком, ни споразумом са запосленим. Према Рељановићевим речима, ако послодавац није испоштовао одредбе о утврђивању штете и касније о извршењу (обустави зараде), запослени може да га тужи и тражи да му врати сваки динар (са каматом) који је узео у претходне три године.
Како истиче, самовлашће послодавца у овом домену – не постоји и било какво одокативно утврђивање одговорности по систему објективне одговорности је неприхватљиво и кажњиво.
Шта каже Закон о извршењу?
Према Закону о извршењу и обезбеђењу, у члану 258, предвиђена су ограничења принудне наплате:
„Извршење на заради или плати, накнади зараде, односно накнади плате може да се спроведе у висини до једне половине зараде, накнаде зараде, плате, накнаде плате, односно до њихове четвртине, ако је њихов износ једнак или мањи од минималне зараде утврђене у складу са законом.
Извршење на заради или плати, накнади зараде, односно накнади плате која не прелази износ просечне нето зараде према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, може се спровести до њихове трећине. Исто важи и за плату официра, подофицира, војника по уговору, војног службеника и примања лица у резервном саставу за време војне службе. Извршење на минималној заради спроводи се до њене четвртине…“
