У првом реду реч је о припреми и избору студената за упис на медицинске факултете, али и о квалитету додипломске и последипломске едукације. Припреме за студирање на европским медицинским факултетима махом се одвијају у средњој школи, а начин избора кандидата варира у различитим земљама. Амерички и канадски медицински факултети преузели су 1910. године немачки модел медицинске едукације, који је описао чувени хирург Теодор Билрот, али су Американци условили да кандидат обави четворогодишњу универзитетску припрему из основних наука: математика, биологија, неорганска и органска хемија, физика и енглески језик. Након тога, студије медицине трају још четири године. Тада је Фондација Карнеги основала 150 медицинских факултета у Америци и Канади. И данас се медицинске студије у Америци тако одвијају. Школовање лекара у Немачкој почетком 20. века било је најбоље у Европи и далеко изнад америчког. Међутим, данас је школовање лекара у Америци боље него у Немачкој и другим европским државама; оно дуже траје – осам према шест година – и много је скупље.
У Европи се готово редовно припрема за студије одвија у средњим школама, а потом се на медицинским факултетима укратко изучавају научни предмети (биологија, биохемија, хемија и физика) и следе основни медицински предмети (физиологија и анатомија). Питање је колику су основу за научне студије понели ђаци из средњих школа, чији квалитет знатно варира, да би успешно наставили студије. Зато би, не само за наше, него и за европске факултете, требало обезбедити бољу припрему студената за медицинске студије. Двогодишње универзитетске студије довољне су за ту припрему, а како се то спроводи дао сам у часопису „Journal of Medical Education and Curricular Develpment”, Vol. 11, pp. 1–4, 2024.
На Медицински факултет у Београду годишње се упише 500 студената, у Новом Саду 220, Нишу 200, Крагујевцу 90, ВМА 50. Поред тога, за студирање на енглеском језику у Београду се упише 130, у Нишу 120 и Новом Саду 30 студената. Колико од њих на време заврши студије није познато. У Чикагу се уписује мање студената него у Србији: на државном факултету (УИЦ) уписује се 300–350 студената, а осталих пет факултета уписују од 90 до 175 студената; студије медицине на време заврши више од 95 одсто студената. Нисам био изненађен када сам у Чикагу видео да студент првог семестра даје инјекцију у колени зглоб пацијенту или када други бруцош учествује у реализацији истраживачког пројекта, а ни када сам присуствовао вежби старијег студента типа 1 + 1 (студент/професор) на предмету дерматологија.
Боља припрема студента пре уписа на студије медицине и квалитетна настава доводе до бољег и ефикасног рада свих лекара, а поготово оних у примарној здравственој заштити, која укључује лекаре опште праксе, педијатре и гинекологе. Не само на нашим, већ и на многим европским медицинским факултетима, постоји могућност едукационог побољшања. Пре свега у бољој припреми студената пре уписа, успешнијој настави током студија, побољшаном процесу специјализација и унапређењу акредитације медицинских установа, тј. провери испуњавања утврђених стандарда квалитета, безбедности и етике, али уз редовно проверавање знања лекара.
Академик Рајко Игић,
Сомбор
