Кроз многе библијске стихове Бог човјеку императивом говори да слуша, памти, одговори, повиче, запјева, плаче, пророкује… Но, никад му не каже да (у)ћути. То је био један од закључака из разговора са мојим пријатељ у којем смо консултовали још људи који се баве библистиком.
Под утиском тог разговора, наставио сам даље да размишљам, јер тешко је да та чињеница ама баш ништа не говори о библијском поимању човјека и језика, па и самог односа између Бога и свијета. Превише је то случајно да би било случајно.
У неким вјерским и филозофским традицијама избављење се (про)налази у стишавању, престанку говора или гашењу ријечи.
Но, чини ми се да Библија иде другим путем. Најприје, Библија почиње говором. И рече Бог. Дакле, она свјетлост свакако није производ Божијег ћутања, те човјек – створен по лику – није створен да би ћутао. Створен је да би одговарао.
Сљедствено томе, један од најстрашнијих библијских мотива управо и јесте прекид говора. Када Саул, примјерице, више не прима говор од Бога, настаје ужас насупрот претходном миру. Такође, кад нема пророчког гласа – пропада народ. Кад се небо затвори, настаје глад и то не само за хљебом већ и за ријечју Господњом. Тако, дакле, библијску тишину можемо разумијевати и као знак напуштености.
Ако би, са друге стране, Бог захтијевао од човјека укидање гласа, тиме би укинуо однос. А, тешко би било спорити идеју да љубав не постоји без обраћања. Чак и Јов – који у својој несрећи говори дрско и (многи би рекли) богохулно – није укорен зато што говори. Укорен је зато што не разумије. Богу је дражи Јовов крик од побожне празнине његових пријатеља. Ту долази до изражаја још једна (усудићу се да кажем) темељна библијска идеја: човјек са Богом може да се расправља.
Аврам је преговарао о Содому. Мојсије се чак дрзнуо да противрјечи Богу и замоли да народ не буде уништен. Јеремија се жалио, а псалмопојац је питао Господа докле оним потресним тоном који се граничи са оптужбом. Зашто? Зато што Библија не крије људски глас када је рањен.
Такође, сам гријех се повезује са одбијањем говора. Каин избјегава одговор. Адам се крије. Шта раде пророци? Непрестано покушавају да поврате изгубљени дијалог. Гријех се, дакле, тиче и Закон и прекида разговора.
На том трагу, сумануто би било очекивати да се некаквим (псеудо)аскетским укидањем личности човјек приближи Богу. Јер, Бог више жели преображени језик од безличних тишина. Бар ми се тако чини након свих ових година проведених с текстом. Проблем, сходно томе, није што човјек говори – проблем је како говори. Ту је опасност, а рјешење није у ћутању. Јер, пророци долазе да очисте ријеч.
Ако у Библији и постоје тренуци тишине, они нису коначни циљ. Захаријино ћутање је славословно. Језекиљ ћути онда када чека ријеч од Господа. Дакле, тишина јесте припрема, али никако није идеал. Она може имати литургичку или драмску функцију, али не може укинути дијалог.
Човјек постаје човјеком када одговори и тиме избјегне сопствено растварање у тишини, јер одговором улази у однос. А, Бог (опет, како текст показује) не жели нијеме поданике – он жели саговорнике. Јер, саговорништвом се посвећује заједништво.
Ето зашто Бог никад не каже човјеку да (у)ћути: зато што је човјек створен да Му каже ево ме!
