Ново истраживање сугерише да бављење верским активностима, попут молитве или читања светих текстова, може смањити нагле скокове крвног притиска у стресним ситуацијама. Резултати указују да личне верске праксе могу представљати заштитни механизам против физичког оптерећења које изазива акутни стрес, док општа духовна осећања, изгледа, не пружају исти физиолошки ефекат. Студија је недавно објављена у часопису Religion, Brain & Behavior.
Стрес и кардиоваскуларне болести
Кардиоваскуларне болести и даље представљају један од водећих узрока смрти широм света. Психолошки стрес препознат је као значајан фактор ризика за развој срчаних обољења, раме уз раме са пушењем, гојазношћу и недостатком физичке активности.
Када човек доживи изненадни стрес, организам реагује повећањем срчаног ритма и крвног притиска. Та реакција позната је као кардиоваскуларна реактивност. Уколико су овакве реакције претеране или дуготрајне, временом могу оштетити срце и крвне судове.
Научници сматрају да проналажење начина за ублажавање ових телесних реакција може помоћи у очувању дугорочног здравља срца. Ранија истраживања већ су указивала да религиозни и духовни људи често имају боље физичко здравље и мању учесталост срчаних болести.
Разлика између религиозности и духовности
Међутим, досадашње студије често су мешале појмове религије и духовности. Религија обично подразумева систем веровања, ритуале и праксе усмерене ка вишој сили или одређеној традицији. Духовност је шири појам који се односи на личну потрагу за смислом, унутрашњим миром или осећајем повезаности са светом и Богом.
Како све више људи данас себе описује као „духовне, али не и религиозне“, аутори студије желели су да раздвоје ова два концепта и утврде да ли конкретне верске праксе или општа духовна осећања помажу организму да се избори са стресом.
„Одувек су ме занимали психосоцијални фактори и њихов утицај на здравље, посебно на реакције на стрес и развој кардиоваскуларних болести“, рекла је Ailbhe Dempsey, истраживач са Одељења за психологију University of Limerick у Ирској.
Она је истакла да су религиозност и духовност у научној литератури често коришћене као синоними, што је доводило до нејасних резултата.
Како је спроведено истраживање?
Истраживачи су користили податке великог националног пројекта „Midlife Development in the United States“. У коначан узорак било је укључено 628 одраслих особа средњих година, старости од 35 до 85 година. Већина испитаника била је беле расе и хришћанске вероисповести.
Учесници су посетили клинички истраживачки центар где су прошли стандардизован тест стреса. Научници су пратили три физиолошка параметра:
- систолни крвни притисак — притисак у артеријама током рада срца,
- дијастолни крвни притисак — притисак између откуцаја срца,
- срчани ритам.
Тестирање је трајало око сат и по и било је подељено у три фазе.
Ментални задаци као извор стреса
На почетку су учесници мирно седели једанаест минута како би истраживачи измерили њихове базалне вредности. Након тога уследила су два ментално захтевна задатка осмишљена да изазову акутни психолошки стрес.
Први задатак подразумевао је решавање сложених математичких проблема под временским притиском. Други је био когнитивни тест у ком су испитаници морали брзо да препознају боју слова која није одговарала написаној речи — на пример, реч „црвено“ исписана плавом бојом.
После ових шестоминутних тестова стреса, уследио је период опоравка од шест минута.
Молитва и читање светих текстова
Да би измерили приватне верске праксе, истраживачи су користили упитник који је испитивао колико често се учесници често моле и читају свете текстове.
Виши резултати значили су чешће практиковање ових активности.
Посебан упитник мерио је свакодневна духовна искуства, попут осећаја унутрашњег мира, повезаности са животом и дубоке захвалности према свету. Упитник намерно није помињао Бога или конкретне религије како би остао одвојен од формалне теологије.
Шта су резултати показали?
Стресни задаци успешно су изазвали физиолошку реакцију код испитаника. У просеку, учесници су пријавили значајно већи ниво стреса током тестова у односу на период мировања.
Када су анализирали податке, истраживачи су открили конкретну везу између приватних верских пракси и телесне реакције на стрес. Особе које су чешће упражњавале приватне верске активности имале су значајно мање скокове систолног крвног притиска током стресних ситуација.
„Резултати указују да приватне верске праксе, попут личне молитве, могу помоћи појединцима да на здравији начин реагују на стрес, смањујући физиолошке реакције, посебно реактивност крвног притиска“, рекла је Демпси.
Истраживачи су нагласили да су резултати остали исти чак и након што су узели у обзир године, пол, расу, индекс телесне масе, пушење и употребу лекова.
Духовност није дала исти ефекат
Занимљиво је да научници нису пронашли везу између свакодневних духовних искустава и кардиоваскуларних параметара. Општи осећаји мира или повезаности са природом нису утицали на ублажавање физиолошке реакције на стрес.
„Насупрот томе, сама духовност није показала утицај на ове физиолошке мере“, додала је Демпси.
Према мишљењу аутора, дубоко усвојена верска уверења и редовне приватне праксе могу људима пружити структуру за суочавање са животним изазовима. Религиозне активности могу помоћи особи да стресне ситуације доживи као мање претеће, што потом смањује оптерећење организма.
Позитивне емоције и отпорност
Истраживачи сматрају да верске праксе могу подстаћи осећања захвалности, радости и смисла живота. Психолошке теорије указују да овакве позитивне емоције повећавају когнитивну флексибилност и помажу у развоју отпорности, што може ублажити негативне физичке последице свакодневног стреса.
Ограничења студије
Ипак, аутори су навели и неколико ограничења. Пошто су подаци прикупљени у једном временском тренутку, студија не може доказати директну узрочно-последичну везу.
Могуће је да су људи који природно имају мирније физиолошке реакције једноставно склонији приватним верским праксама, а не да саме праксе изазивају смиренији одговор организма.
Демпси је нагласила и да је ефекат уочен искључиво код систолног притиска, док код дијастолног притиска и срчаног ритма није било значајних промена.
Поред тога, већина учесника била је хришћанске вероисповести, што може ограничити примену резултата на друге културе и религије.
Потребна су нова истраживања
Истраживачи су указали и на то да је медитација укључена у категорију приватних верских пракси, иако се она користи и у секуларним и духовним контекстима. Будуће студије требало би прецизније да раздвоје медитацију од искључиво религиозних активности.
Научници такође упозоравају да претерано слаб физиолошки одговор на стрес не мора увек бити позитиван, јер понекад може бити повезан са депресијом или психолошким повлачењем.
„Надам се да ћу у будућности спроводити дугорочна истраживања различитих аспеката религиозности и духовности, укључујући и позитивне и негативне димензије, у различитим културним групама и старосним категоријама“, закључила је Демпси.
