Недеља праштања може се назвати круном припремног периода пред Велики пост. На данашњи дан у православним храмовима служи се вечерње богослужење са посебним обредом праштања. Хришћани се мире једни са другима тако да чиста срца, неоптерећени негодовањем и злобом према ближњему, почну да посте „постом угодним, Господу угодним“, како се каже у једној од стихира (литургијских песама), која се пева током прве седмице Великог поста.
Постоји једна опасност у нашој перцепцији Недеље праштања – њено формализовање. Обичај тражења опроштаја пре поста постао је толико уобичајен да понекад не разумемо шта се догађа, напамет одговарамо на нечији захтев за опроштај: „Бог ће опростити, ја опраштам. Опрости и ти мени“.
У ствари, обред праштања је уско повезан са сећањем на смрт. Има древно порекло и настао је међу египатским монасима. За време Великог поста, да би појачали подвиг молитве и у тишини и усредсређености на Бога да се припреме за сусрет Васкрса, повукли би се из манастира у пустињу, сакрили се у пећине и тамо провели цели пост у самоћи. Пустиња је опасна средина. Монаси би могли да постану жртве грабежљивих животиња или отровних створења, да се разболе, срећну разбојнике и умру. Пре одласка окупили би се на заједничком богослужењу, након чега су једни од других тражили опроштај. Овај опроштај пред растанак за њих је био нека врста опроштаја са браћом. Монаси су добро схватали да би овај Велики пост могао да им буде последњи, и тражили су опроштај да би, ако се то догоди, мирна и лака срца изашли пред Господа. Постепено, из монашке средине, овај обичај се проширио на целу Цркву и изгубио првобитни смисао.
Догађаји прошле године, када је уобичајен начин живота био уздрман, а свет, који је јуче изгледао тако леп и стабилан, изненада утонуо у пометњу и стрепњу, показали су да је првобитни смисао Недеље праштања напрасно заборављен. Човек је смртан. И то би било пола невоље. Као што је добро познат Булгаковљев лик, он је понекад „изненада смртан“. И Недеља праштања, посебно сада у позадини онога што се дешава около, подсећа на ово.
Подсећа нас да озлојеђеност, љутња и, као резултат тога, недостатак душевног мира могу у великој мери да закомпликују наше постојање у вечности, у коју свако од нас може изненада да пређе и у којој се ништа не може исправити. Да би душу ослободио овог грешног бремена, треба да научимо да праштамо онима који су нас увредили.Недеља праштања има за циљ само да нам помогне да схватимо веома важну ствар: сваки дан морамо опраштати својим дужницима. Опростити без обзира на број и тежину учињених увреда, опростити без бројања. То нам је сам Господ заповедио одговарајући на питање апостола Петра: „Тада приступи к њему Петар и рече: Господе! колико пута ако ми сагреши брат мој да му опростим? до седам пута? Рече њему Исус: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет“
