Када ученици и туристи крену на екскурзију Великим Поморављем и Ресавом значи да желе да упознају окосницу важних српских, балканских и европских саобраћајница, простор бурних историјских догађаја, реку Велику Мораву, која Србији даје посебно обележје. У науци и књижевности Србије Велика Морава је представљена као Волга у Русији и Мисисипи у Америци, јер јој је цео ток и готово цео пространи слив у Србији.
Код села Марковац, уз ауто-пут Београд–Ниш, налази се познати мотел „Стари храст”. Недалеко од њега, мостом преко Велике Мораве, стиже се у Свилајнац, општинско средиште препознатљиво по Природњачком музеју и споменицима Стевану Синђелићу и Мари Ресавкињи. Нешто даље је варошица Деспотовац, крај које се налази бања с лековитом термоминералном водом, температуре 28 степени. Одавде је могуће ићи у разгледање Ресавске пећине.
Два километра североисточно од Деспотовца, насеља поред реке Ресаве, налази се манастир Манасија, који је до 18. века био познат под називом Ресава. Манастирска црква посвећена је Светој Тројици и заједно с моћним бедемима, 11 високих камених кула и великом трпезаријом, тзв. школом, потиче из 1407–1408. године. Комплекс допуњује савремени конак. Манастирска црква је задужбина српског деспота Стефана Лазаревића (1377–1427), сина кнеза Лазара и кнегиње Милице. По мајчиној линији је из рода знаменитих Немањића. Као дечак гледао је зидање једне цркве и изјавио да ће сазидати лепшу и већу. Своје обећање је испунио. Даривао нам је величанствен споменик – манастир Манасију.
Црква манастира Манасија сазидана је од камена и украшена пиластрима, аркадама, стубићима, колонадама, прозорима преломљеног готског лука, барељефним орнаментима, типичним за сакралне објекте моравске школе црквеног градитељства. Црква има облик правоугаоника с уписаним крстом. Највиши део цркве је дванаестострано кубе, уз које се на угловима, ка небу, дижу четири осмоугаона кубета. Под црквене припрате је од црвених, жућкастих, белих и зелених плочица сложених у облику крста, на чијим се пресецима образује декоративна розета, јединствена те врсте код нас. Фреске са ликовима грациозних покрета и снених израза изведене су у хармонији позлате и плавог азура. Добри познаваоци фрескосликарства забележили су да се по лепоти могу упоређивати само с онима које су насликали Теофан Грк и Андреј Рубљов. Живопис Манасије, површине око 2.000 квадратних метара, убраја се у најбоља остварења те врсте у Србији. Истичу се сцене Христових чуда, Успење Богородице, свети ратници, свечана литургија, ктиторска композиција деспота Стефана и друге.
Манастир Манасија дуго је био културно средиште деспотовине Србије, препознатљив по радионици за преписивање књига, које су писане и исправљане по начелима која је утврдио Константин Филозоф, граматик, учитељ и писац. Он је 1423–1426. године објавио знаменито дело „Сказание о писменима” (Реч о словима), које неки лингвисти тумаче као правопис, четири века старији од Вуковог. Књиге у Манасији (Ресави) преписиване су у онолико примерака колико је било потребно за свакодневну црквену службу. Најчешће су преписиване књиге (укупно девет) које је морао имати сваки свештеник. То су: Апостол, Јеванђеље, Литургија. Триод, Номоканон, Псалтир, Октоих, Служба празницима Господњим и Отенија за поуку. За књиге настале у Ресавској преписивачкој школи каже се да су добре, поуздане, добро урађене и да у њима нема грешака у речима, слогију (слогу) и оксију (акценту). Поред црквених књига, преписивана су и дела књижевне вредности.
На темељима Ресавске школе манастира Манасија, умног деспота Стефана Лазаревића, који је, поред осталог, писао песме и бавио се књижевношћу, израсла је културна манифестација Дани српског преображења. Окружени високим бедемима, у манастирком дворишту, поред цркве украшене фрескама, недалеко од конака, глумци тада, поред осталих, казују и стихове песме „Слово љубве”, деспота Стефана Лазаревића, којима он говори о младима, природи и људима и позива девојке и младиће на истинску љубав. „Јуноше и деве за љубав прикладни, љубав узљубите, али право и незазорно да младићство и девство не повредите”, поручује српски деспот, као својеврстан претходник ренесансе. Послушајмо га, јер је он део наше културе, писмености и историје, а историја је учитељица живота.
Стеван М. Станковић,
Београд
