Скривен међу брежуљцима недалеко од Копривнице, уздиже се манастир Лепавина — тиха светлост православног предања, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице. Смештен деведесетак километара североисточно од Загреба, ова светиња није само географска тачка на карти, већ духовни путоказ, утемељен у вековној борби, жртви и уздизању.
У старим документима овај манастир се јавља под именима Липовина и Липавина. Ипак, најлепшу причу о свом имену дугује једној принцези. Према сведочењу Летописа манастира Марче и Лепавине, док је принцеза путовала преко Крижеваца ка Осијеку, на коначишту у тек основаној обитељи, уживајући у лепоти вина произведеног на винородној гори Виници, одушевљено је узвикнула: „Када овако лепо вино имате, нека буде манастиру вашем име Леповино“. Тако је манастир добио своје поетично име — Лепавина, по лепоти укуса, али и по лепоти тишине и вере.
Историјски извори, пак, говоре нешто конкретније. По записима игумана Максима Огњановића с почетка XIX века, манастир је основао 1550. године јеромонах Јефрем Вукодабовић, хиландарски пострижник пореклом из Херцеговине. Утекавши од Турака, Јефрем је у шуми под планином Вина, на извору, подигао келију и у њој се посветио молитви. Ускоро му се придружују калуђери из Босне, а убрзо и српски народ који под аустријском заштитом насељава крајеве око манастира. Лепавина тако постаје духовно и народно средиште, али не без страдања.
Само седам година по оснивању, манастир је пао под налетом Турака. Напад у ноћи, предвођен Алијом Диздаром, завршио се крвопролићем. Четворица монаха изгубише живот, двојица бише одведена у сужањство. Њихова жртва урезана је у манастирску историју као прва у дугом низу страдања, али и верности.
Манастир није био само обитељ молитве, већ и прибежиште у временима страха. Архимандрит Никифор Поповић, у писму Марији Терезији 1767. године, описује Лепавину као „цркву у пустињи“, којој су се народне масе приклањале бежећи од „варваротиранског ига“. У тим тешким временима, манастир је био и бастион отпора. Монаси и народ често су оружјем штитили светињу и своју веру, док су Турци, попут „љутих змија из гнезда“, нападали, али узалуд — дух Лепавине био је непоколебљив.
Важан датум у обнови манастира је 1635. година, када долазе хиландарски архимандрит Висарион са монасима Јефремом и Григоријем. Њиховим радом подижу се нови храм и конаци, а обнова повезује Лепавину са Хиландаром и Светом Гором. Долазак монаха из Рмања 1638. године сведочи о значају Лепавине као уточишта у вртложним историјским временима.
Не мање важна је и повезаност са православном Русијом. Московски кнез Алексије Михајловић већ 1651. године даје грамату којом омогућава лепавинским монасима прикупљање милостиње у Русији. Подршка руског царства није била симболична — издашна помоћ стизала је деценијама, као знак духовног јединства и поверења.
Један од најузвишенијих тренутака у историји манастира био је боравак патријарха Арсенија III Чарнојевића 1692. године. Дошавши са бројном пратњом, он није само молитвено укрепио братију, већ и народ, уливајући снагу и поверење у време сумњи и страха. Под његовим утицајем, народ је прихватио новог епископа Исаију, а Лепавина је још снажније заживела као духовни центар српског народа у Хабзбуршкој монархији.
Но, сваки процват у историји Лепавине праћен је страдањем. Тако је и 1716. године, када је игуман Кодрат убијен од стране унијатског епископа Рафаила Марковића. Крв игумана натопила је под црквени праг, и, како предање каже, није се могла опрати све док нису замењене даске. Сведочанство игумана Виктора две године касније описује Лепавину као место страха, али и као семе истрајности које не гине.
Између прогона и обнове, Лепавина не само да је опстала, већ је наставила да гради. Нови храм почиње да ниче 1734. године, захваљујући напорима игумана Викентија Вујичића. Освећен је 1753. године, а његов иконостас, рад Јована Четиревића Грабована, једно је од најлепших достигнућа српске барокне уметности.
Манастирска школа отворена 1791. године сведочи о томе да Лепавина није само место молитве, већ и знања. У њој се стасавало ново монаштво, поучавано појању, писању и читању, уз речи светог Јефрема Сирина. Лепавина је из својих зидина изнедрила и парохе који су подизали храмове у Вараждину и Загребу, а манастир је, у другој половини XIX века, почео да се ослања и на земљорадњу и воћарство, негујући самоодрживост у тешким временима.
Лепавина данас није само место заустављено у времену. Она је живи сведок историје, сабориште предака и потомака, опомена и нада. Манастир је успео да сачува своје свете зидове, али пре свега свој дух — дубоко укорењен у молитви, у отпору, у жртви, у непрекинутој вези са Светом Гором и православним светом. То је оно што чини Лепавину не само историјским спомеником, већ живим срцем српске духовности у Хрватској.
Њен благослов траје и даље — кроз јутарње звона, кроз шапат ветра у стаблима око храма, кроз кандило пред иконом Богородице. И свако ко јој приђе, макар и случајно, осетиће да овде вера није прича из књиге, већ жива реч, која, као вино принцези, освежава душу и обнавља име — Лепавина.
