Nadolazeći vek gerontokratije: Da li će starenje društva dovesti do manje ratova?

Osim afričkih i južnoazijskih država, skoro sve druge zemlje sveta suočavaju se sa demografskom revolucijom: dramatičnim, trajnim i verovatno nepovratnim starenjem stanovništva. Kombinacija niskog nivoa fertiliteta i rastućeg očekivanog trajanja života dovela je do značajnog povećanja procenta ljudi starijih od 65 godina i stalnog rasta prosečne starosti ukupne populacije. Dok je 1950. tek 5% svetskog stanovništva imalo 65 ili više godina, do 2021. taj broj se skoro udvostručio. Prema proceni Ujedinjenih nacija, do 2050. godine taj udeo će se utrostručiti, čak i da stope fertiliteta prestanu da opadaju – što je malo verovatno.

Depopulacija, odnosno neto mortalitet – situacija kada društvo i na planetarnom nivou ima više umrlih nego rođenih – na kraju će obuhvatiti ceo svet i postati nova norma. Tom trendu se ne nazire kraj, jer je sila koja pokreće predstojeću depopulaciju – smanjenje želje za decom širom sveta – revolucionarna. Pokušaji vlada da podstaknu rađanja nisu uspeli da vrate stope fertiliteta na nivoe dovoljne da se broj stanovnika barem zadrži nepromenjenim, a sve ukazuje da će pronalaženje takve politike biti praktično nemoguće, barem u doglednoj budućnosti.

Podaci za članice Evropske unije nedvosmisleno ukazuju na razmere problema. Na nivou Unije stopa fertiliteta (prosečan broj dece po ženi u periodu između 15 i 49 godina) iznosi tek 1,42. Najgore stanje je na jugu kontinenta, sa Maltom, Španijom i Italijom, koje imaju stopu fertiliteta od oko 1,2, uprkos izdašnim finansijskim davanjima za roditelje. Francuska je 2024. zabeležila manje porođaja nego 1806, godine kada je Napoleon pobedio u bici kod Jene, dok je Italija je prijavila najmanji broj novorođene dece od ujedinjenja 1861. godine.

Tek nešto bolje stoje Sjedinjene Američke Države sa stopom fertiliteta od 1,6, dok su industrijalizovane ekonomije istočne Azije, uključujući i Kinu, u najgoroj situaciji, budući da se u tim državama prosečan broj živorođenih beba po ženi kreće ispod 1,3. Podsaharska Afrika, sa prosečnom stopom fertiliteta od 4,3, poslednje je značajno uporište visokog fertiliteta na planeti (iako je i tu prisutan pad, za čak 35% od kraja 1970-ih).

Pad „radne kohorte“

Smanjenje procenta stanovništva radnog doba (onih koji imaju više od 15, odnosno 20 godina, i manje od 64) u industrijalizavanim zemljama dramatično transformiše strukturu društva u ekonomskom smislu. Ono što je posebno zabrinjavajuće jeste što je taj trend je globalan. Tako će „demografska dividenda“, koja je podržavala globalnu ekonomsku ekspanziju poslednjih decenija, uskoro i na globalnom nivou imati suprotan efekat.

Na primer, u periodu između 2020. i 2050. godine radno sposobno stanovništvo u Evropi će se smanjiti za 17%, u Istočnoj Aziji pad će biti 24%, u Japanu 28%, u Kini 23%, a u Rusiji 19%.

Starenje stanovništva ometa rast produktivnosti povećavanjem srednje starosti radne snage. Naime, starija radna snaga je manje produktivna. Ljudi su obično najproduktivniji u 40-im godinama, kada imaju više znanja, iskustva i resursa od mlađih radnika, i više energije i bolje zdravlje od starijih radnika. Ljudi u ovoj starosnoj grupi su takođe spremniji od starije populacije da steknu nove veštine i znanja i da se uključe u visoko rizične, ali i visoko nagrađujuće poduhvate, kao i da se presele zbog mogućnosti za posao.

Kao što ukazuju istraživanja MMF-a i OECD-a, veličina ove kohorte u odnosu na starije i mlađe radnike je ključni faktor koji određuje ukupni rast produktivnosti pojedine zemlje. Na primer, procene su da je godišnji rast ukupne faktorske produktivnosti Japana smanjen za oko 0,8 procentnih poena između 1990. i 2005, uglavnom zbog smanjenja udela starosne grupe od 40 do 49 godina.

Ovo je naravno loša vest za ekonomske izglede zemalja koje stare. Udeo ljudi od 40 do 49 godina u odnosu na one od 30 do 39 godina, i one starije od 50 godina, naglo će pasti u većini zemalja tokom ovog veka. Do 2050, smanjenje broja radno sposobnih stanovnika će obuhvatiti preko dve trećine globalne populacije (na primer, u Japanu za 15%, a u Kini za 18%). U odsustvu inovativnih prilagođavanja i kontramera, ovaj opasan trend bi mogao da značajno limitira ekonomski potencijal većine država u svetu.

Južna Koreja pruža uznemirujuću viziju društva koje se za samo jednu generaciju dramatično smanjilo. Trenutne projekcije sugerišu da će u toj državi 2050. godine biti tri smrtna slučaja na jedno rođenje deteta, dok će preko dve petine populacije činiti stariji od 64 godine, te da će broj radno sposobnih biti za samo 20% veći od broja starijih građana. Sa trenutnom stopom fertiliteta, stanovništvo te zemlje će nastaviti da opada za preko tri procenta godišnje, pa će se za narednih sto godina umanjiti neverovatnih 20 puta.

Ono što je na putu da se dogodi u Južnoj Koreji – i što nam se čini kao neka vrsta distopije – nagoveštava ono što čeka ostatak sveta.

Javni rashodi za starije

Kako broj starijih osoba naglo raste, obaveze vlade da obezbede njihovu dobrobit, prvenstveno penzije i zdravstvenu zaštitu, naglo se povećavaju. Javna potrošnja mnogih razvijenih zemalja na penzije, zdravstvenu zaštitu i dugoročnu negu starijih osoba do 2050. bi mogla dostići četvrtinu BDP-a.

Ovi trendovi već utiču na zemlje Zapada sa dubokim mrežama socijalne sigurnosti, ali i na istorijski manje izdašne „nedemokratske“ zemlje. Kina je, na primer, 2009. potrošila 4,4% BDP-a na penzije i zdravstvenu zaštitu, da bi se ovaj udeo u 2020. povećao na 8%, sa projekcijama rasta od preko 10% do 2030, te 20% do 2050. godine.

Starenje stanovništva će ometati ekonomsku ekspanziju i na strani potražnje. Snažna domaća potrošnja čini otprilike dve trećine ekonomske aktivnosti u većini zemalja sa visokim prihodima. Problem za države koje stare je što se procenat stanovništva koje najviše troši smanjuje (ljudi u četrdesetim godinama), dok se naglo povećava udeo stanovništva koje teži da troši manje (stariji od 65 godina). Slaba potrošnja usled posledica starenja društva doprinela je, na primer, padu tržišta nekretnina u Kini. Kohorta koja najverovatnije kupuje kuće (ljudi oko 30 godina starosti) od 2020. pala je za 30%, pa je kao rezultat toga opala i potražnja.

Ekonomski efekti starenja

Kako društva budu imala sve manje radnika, preduzetnika i inovatora, suočavaće se sa sve većim brojem ljudi zavisnih od nege i pomoći. Međutim, problemi koje ova dinamika pokreće nisu nužno ekvivalentni katastrofi. Depopulacija jeste težak novi ekonomski kontekst, ali zemlje još uvek mogu pronaći načine da i pored toga napreduju. Vlade jednostavno moraju naći načine da pripreme svoja društva da se suoče sa društvenim i ekonomskim izazovima sveta koji stari i koji se smanjuje.

Studije MMF-a i OECD-a bave se potencijalnim efektima starenja na ponudu radne snage i BDP (per capita). Pokazuje se da kako se povećava dugovečnost tako se produžava radni vek, što može ublažiti, ali ne i potpuno nadoknaditi negativne efekte starenja na zaposlenost. Poboljšani rezultati na tržištu rada za ljude starije od 50 godina, zahvaljujući boljem zdravlju, mogli bi u periodu 2025-50. doprineti rastu globalnog BDP-a za oko 0,4 procentna poena godišnje. A ako vlade ne preduzmu ništa, globalni rast bi bio za oko 1,1 procentni poen sporiji nego u prepandemijskim godinama, pri čemu su skoro tri četvrtine ovog usporavanja posledica demografskog faktora.

Pomenute studije ukazuju i da, uprkos svim izazovima, društva koja stare i dalje imaju značajan potencijal za privredni rast. Ono što je neophodno jeste podrška „zdravom starenju“, podsticanje zapošljavanja i mobilnosti radne snage u svim starosnim grupama, kao i promocija produktivnosti starijih radnika daljim razvojem celoživotnog učenja (uz, na primer, moguće korišćenje iskustva i znanja starijih građana kroz rad sa skraćenim radnim vremenom ili pak konsultantske i mentorske programe). U svakom slučaju, reforme penzionog sistema, odnosno produžavanje roka za odlazak u penziju i stimulisanje rada starijih osoba, inovacije u zdravstvu, povećana fleksibilnost tržišta rada, biće neophodni.

Tehnološki napredak – robotika, veštačka inteligencija, sajber negovatelji slični ljudima i sajber „prijatelji“ – mogu dati doprinos po ovom pitanju, čije razmere trenutno ne možemo da procenimo. Ono što se često ispravno potencira jeste da bi široko implementiranje veštačke inteligencije moglo značajno ublažiti negativne ekonomske trendove povezane sa starenjem. U tom smislu, japanska tzv. „izgubljena decenija“ je indikativan slučaj.

Naime, bum informacionih tehnologija sredinom 1990-ih doneo je nekim zemljama značajan rast produktivnosti, po obimu sličan onome što neki ekonomisti predviđaju da će se desiti sa implementacijom revolucionarnih tehnoloških pomaka povezanih s veštačkom inteligencijom. Pa ipak, Japan nije bio među ekonomijama koje su brzo napredovale – naprotiv. Njegova ukupna faktorska produktivnost, mera ekonomske vrednosti inovacija i tehnološkog napretka, od 1995. do 2005 rasla je za samo 1% godišnje, za četvrtinu manje nego u prethodnoj deceniji. Starenje japanske populacije tokom ovog perioda bilo je ključno za usporavanje rasta produktivnosti.

U poređenju sa brojem ljudi starosti od 30 do 39 i od 50 do 64 godine, japanska visokoproduktivna kohorta od 40 do 49 godina dostigla je vrhunac 1991, da bi zatim pala za čak 29% između 1995. i 2005. Revolucija informacionih tehnologija je pomogla produktivnosti Japana da se suoči sa brzim starenjem stanovništva, ali pošto radna snaga zemlje nije imala optimalnu starosnu strukturu, tehnološki bum nije rezultirao značajnim povećanjem ukupne ekonomske dinamike.

Postoji razlog za očekivanje da će se zemlje sa slično starećim stanovništvom suočiti sa sličnim problemima u tokom nadolazeće revolucije u primeni veštačke inteligencije.

Političke preferencije starijih

Negativni ekonomski efekti starenja su direktno povezani i sa političkim preferencijama starijih birača, različitim u odnosu na ostatak elektorata. Naime, stariji ljudi daju prioritet penzijama, socijalnoj zaštiti i (delimično) zdravstvenoj zaštiti. Dodatno, oni favorizuju nižu inflaciju, čak i po cenu veće nezaposlenosti, jer prihode ostvaruju od štednje (ili od druge finansijske imovine) i rentiranja stanova, a ne od prihoda od rada.

Pored toga, pošto preferiraju nizak rast cena, ljudi u poznim godinama su takođe manje direktno pogođeni slabijim ekonomskim rastom i recesijom od onih koji se oslanjaju na zaradu vezanu za posao kao glavni izvor prihoda.

Snažan i rastući politički uticaj starijih je posledica kako njihove brojnosti tako i okolnosti da će verovatnije izaći na birališta nego bilo koja druga starosna grupa, što rezultira njihovom „super reprezentacijom“.

Posledično, starenje stanovništva praktično „prisiljava“ vladu da troši više na politike sa niskim (ili čak negativnim) implikacijama na rast, i smanjuje rashode za politike kao što su ulaganja u socijalne programe, obrazovanje i porodične politike, za koje se pokazalo da su važne za povećanje BDP-a.

Prioritizacija niske inflacije ide na račun obuzdavanja nezaposlenosti, sa štetnim posledicama po agregatnu tražnju u ekonomiji. Preterana usredsređenost na minimalan rast cena (uglavnom do 2% godišnje) dobrim delom je posledica starenja biračkog tela, koje želi da zaštiti stvarnu vrednost svojih penzija. Mnoge vlade su otud delegirale monetarnu politiku nezavisnim centralnim bankama, u ne maloj meri upravo zbog starenja biračkih tela.

Verovatnoća rata

Starenje stanovništva usporava ekonomski rast i zahteva veću javnu potrošnju za starije građane. Međutim, budući da je tendencija ka vođenju ratova jača u zemljama sa mlađom populacijom, što je povezano s mladalačkim buntovništvom i velikim očekivanjima, starenje značajno smanjuje verovatnoću da dođe do rata između država. Tako bi se 21. stoleće, pored toga što će biti „doba depopulacije“, moglo ispostaviti i kao mirnije.

S obzirom na veliki broj ratova u Africi, Evropi i na Bliskom istoku tokom prve četvrtine 21. veka, to izgleda optimistična pretpostavka. Naime, nakon što je ukupan broj sukoba širom sveta opao između 1990. i 2007, počeo je da raste nakon 2010. godine. Tako je u 2022. godini broj građanskih i međudržavnih ratova, kao i intenzitet i dužina trajanja sukoba, na najvišem nivou od sredine 1980-ih, kada je bilo 55 aktivnih sukoba prosečnog trajanja od 8 do 11 godina, što je opet značajno povećanje u odnosu na deceniju ranije, kada su postojala 33 aktivna sukoba u prosečnom trajanju od sedam godina.

Međutim, ono što je izvesno, jeste da će političke garniture na vlasti, u želji za reizborom, a imajući u vidu brojnost i političku težinu onih u poznom životnom dobu, biti primorane da se brinu o svom sve starijem stanovništvu. Studije pokazuju da kako lideri i građani stare, glasači postaju skloniji politikama koje preferiraju mirne solucije problema. Posledično, društva će biti manje sposobna i spremna za vođenje ratova.

Imajući to u vidu, nadolazeća depopulacija i starenje stanovništva mogli bi da fundamentalno promene geopolitiku, i to nabolje. Ovo izgleda kontraintuitivno, budući da se broj vojnih sukoba skoro udvostručio u deceniji između 2012. i 2022. Međutim, međudržavno nasilje je uglavnom ograničeno na demografski mlade zemlje.

Naime, svake godine od 2012. do 2023, u državama koje su otpočele rat prosečan procenat ljudi starosti 65 i više godina iznosio je 5%, što je otprilike polovina globalnog proseka u 2024. (Statistika bi izgledala još uverljivije kada ne bi bilo Rusije među pomenutim zemljama).

Dakle, demografski starije države već pokazuju smanjenu sklonost ka učešću u ratnim sukobima. Ono što izgleda kao univerzalni ratni trend, u stvarnosti je pretežno pokretan agresivnošću demografski mladih država. Ovo bi moglo da pomogne u objašnjenju velike rasprostranjenosti rata i sukoba širom afričkog kontinenta, koji ima neke od najmlađih populacija na svetu.

Glavni faktor kojim starenje stanovništva smanjuje potencijalno dostupne resurse za rat jeste  – usporavanje ekonomskog rasta. Smanjenjem broja radnika, usporavanjem produktivnosti i smanjenjem domaće potrošnje, starenje čini zemlje manje ekonomski dinamičnim i manje sposobnim da finansira ratove.

Usporavanje ekonomskog rasta u starijim zemljama verovatno će smanjivati mogućnost za eskalaciju sporova oko sve oskudnijih resursa. Broj militarizovanih sporova koje su države pokrenule, istorijski posmatrano, ubrzano je rastao u odnosu na dinamiku BDP-a po glavi stanovnika.

Naime, kako se ekonomska moć zemlje povećava, relativni troškovi postizanja njenih međunarodnih ciljeva se smanjuju. Shodno tome, kako privredna snaga države raste, ona može biti spremnija da i vođenjem rata postigne određene ciljeve. Povećani rast teži da državnu agresiju učini verovatnijom, dok će niži rast izazvan starenjem težiti da takvu agresiju učini manje verovatnom.

Brojnost armija

Povećana javna potrošnja je neophodna ne samo za suočavanje sa posledicama starenja stanovništva, već i sa njihovim uzrocima. Brzo starenje demografskih grupa je indirektno odgovorno i za vladine troškove za domaću bezbednost i programe socijalne zaštite, jer ono doprinosi mnogim izvorima rastućeg nezadovoljstva u razvijenom svetu, uključujući usporavanje ekonomskog rasta, štednju i rastuće etničke i antiimigrantske tenzije, pošto dominantne grupe strahuju od svog demografskog sloma.

Kao odgovor na rastuće nemire, mnoge vlade pokušavaju da potisnu nezadovoljne grupe ili da ih smire kroz socijalne programe. Kina je, na primer, učetvorostručila svoje troškove na policiju i domaći nadzor između 2007. i 2020, dok su se japanski rashodi na podršku radu i zapošljavanju i za smanjenje siromaštva i socijalnu zaštitu (isključujući troškove za starost i zdravstvenu zaštitu) između 1990. i 2020. povećani sa 0,5 na 3,7% BDP-a.

Pošto zemlje troše više na rešavanje uzroka i posledica starenja, drugi rashodi, uključujući i rashode za vojsku, verovatno će biti potiskivani, jer se budžeti nalaze pod sve većim pritiskom. Iako vojna potrošnja može povećati ekonomski rast zapošljavanjem nedovoljno iskorišćene radne snage, stimulisanjem agregatne tražnje i finansiranjem istraživanja (što na kraju pomaže civilnim industrijama), analiza DŽ. Pola Dana i Nan Tiana ukazuje da je verovatnije da će takva vrsta potrošnje naštetiti dugoročnom rastu smanjenjem rashoda za produktivnije investicije, pored ostalog i usled rastućeg nivoa javnog duga.

Statistička analiza demokratskih i autoritarnih zemalja pokazuje da kada državna potrošnja na socijalnu zaštitu, uključujući i onu za starije osobe, pređe 25% budžeta zemlje, verovatnoća da će zemlja pokrenuti militarizovani spor značajno opada.

Mnoge zemlje su ili na ivici ili su već prešle ovaj prag potrošnje. Potrošnja za starost, nezaposlenost i održavanje prihoda starije populacije, kao udeo u opštoj državnoj potrošnji 2021, u zemljama OECD-a u proseku je iznosila skoro 21%, a s obzirom na to da će ovi rashodi samo rasti, ove države će imati snažne budžetske podsticaje da izbegnu pokretanje vojnih neprijateljstava.

Dodatno, način na koji će starenje učiniti svet mirnijim jeste i smanjenje veličine glavne kohorte vojnog doba. Godine 2050, Istočna Azija će imati 42% manje mladih između 18 i 23 godine nego 2020; Latinska Amerika će imati 13% manje, a Evropa 17% manje.

Istina, države bi mogle da povećaju stopu regrutovanja povećanjem plata i beneficija, kao što je Rusija to učinila u trenutnom ratu u Ukrajini, ali ukoliko se ukupni vojni budžeti ne povećaju, rastući troškovi po vojniku će potisnuti druge oblasti vojne potrošnje, uključujući razvoj, nabavku i održavanje oružja.

Vojske bi mogle da pokušaju da zaobiđu smanjenje vojno sposobnih kohorti zamenom osoblja tehnologijom. Revolucija u veštačkoj inteligenciji, nedavni uspesi bespilotnih dronova i mogućnost „robota ubica“ mogu zamenu vojne radne snage tehnologijom učiniti sve atraktivnijom. Ali, pošto će mnoge vojne misije i dalje biti radno intenzivne, postoje ograničenja u sposobnosti vojske da ovu zamenu realizuje.

Analiza anketa sprovođenih u SAD od početka 1960-ih do sredine 2000-ih, zaključuje da „postoji generacijski jaz oko vojnih intervencija SAD“, pri čemu stariji Amerikanci konstantno pokazuju „najveći oprez prema upotrebi vojne sile“. Ovo je posebno važno u demokratijama jer može smanjiti podršku birača ratnim opcijama, ali i u autoritarnim režimima, koji mogu biti zabrinuti da bi ratni gubici mogli da podstaknu „domaću reakciju“.

Naravno, starenje stanovništva neće potpuno iskoreniti rat, ali će smanjiti sposobnost vlada da dobiju široku podršku za vojnu akciju. Donekle je iznenađujući zaključak da će starenje, po svemu sudeći, postati moćna sila za mir – sila kakva do skoro nije postojala.