У раним јутарњим часовима 6. априла 1941. године, започео је напад нацистичке Немачке на Београд и Краљевину Југославију. Немачка и њене савезнице Италија, Бугарска и Мађарска, Краљевину Југославију су напале без објаве рата.
Колико се зна, у ваздушним нападима на Београд који су започели око 6.30 и трајали, у више налета, током два дана, учествовала су 484 немачка ваздухоплова, од чега 234 бомбардера и приближно 120 ловачких авиона.
Прецизан број жртава никада није утврђен, најчешће се узима да је било 2.274 погинулих. Немачке процене говориле су да је жртава бомбардовања Београда било између 1.500 и 1.700.
У Београду је у ваздушним нападима уништен велики део стамбеног фонда, објекти инфраструктуре, али и бројни објекти културе и храмови. Посебно је трагична судбина националне библиотеке, чије је старо здање на Косанчићевом венцу захватио пожар који није угашен. У пожару је тада изгорео библиотечки фонд са око 350.000 књига и других публикација, укључујући и бројне рукописе и разне старине. Био је то великим делом ненадокнадив губитак.
Нападом је Краљевина Југославија увучена у Други светски рат, упркос упорним настојањима власти у Београду да се држе неутрално. Чак је и пучистичка влада Душана Симовића која је обликована по обарању намесништва кнеза Павла, државним ударом 27. марта, обећавала да ће се држати претходних споразума и да је пуч, наводно, био само унутрашње питање.
Априлски напад на Југославију био је одмазда за 27. март 1941., када је оборена влада и намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић. Влада кнеза Павла на сваки начин је настојала да одржи земљу далеко од рата.
Кнез Павле, чије су све симпатије биле на страни Лондона, био је болно свестан да савезничка помоћ неће уследити и коначно се одлучио да невољно прихвати наметнуо приступање Југославије Тројном пакту, што је потписано 25. марта у Бечу. Краљевина Југославија је притом добила гаранције да неће бити захтевано њено учешће у рату, па ни прелазак немачких трупа преко њене територије.
Пошто се одмах потом догодио државни удар 27. марта, у Берлину је одлучено да се Југославија нападне и уништи.
У Берлину је одмах сазван Ратни савет и одлучено да се, паралелно са претходно припремљеним нападом на Грчку, нападне и Југославија.
Превасходни циљ био је онемогућавање повлачења југословенских трупа ка Грчкој. Пошто се догодио пуч, у Београду и другим градовима земље 27. марта 1941. уследиле су масовне демонстрације, као израз подршке пучу и западним савезницима.
Највећи део српске културне и политичке елите одушевљено је подржао пуч 27. марта. Посебну улогу имао је врх СПЦ, на челу с патријархом Гаврилом Дожићем, који је говорио о косовском избору, опредељењу за царство небеско и слично.
Београдску владу је о часу напада претходно обавестио, сасвим прецизно, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину пуковник Владимир Ваухник, врхунски обавештајац.
Краљевина Југославија нападнута је заправо у ноћи 5. на 6. април, на Дунаву, код Сипа, у Ђердапу.
Паралелно је инвазија започела како из ваздуха тако и на копну и то са простора Немачке, данашње Аустрије, Мађарске, Бугарске, Италије, укључујући тада италијанску Албанију.
Од земаља које су окруживале Краљевину Југославију, осим Грчке која је већ била нападнута у јесен 1940, у нападу није учествовала једино Румунија.
Бескорисни Енглези
Грчка, која је тада већ увелико била увучена у рат, нападом Италије октобра 1940. грчевито и успешно се бранила све док је била суочена искључиво са италијанским трупама. Ту се заправо и налазио претежни мотив Берлина за притисак на Југославију и потом напад.
Наиме, пошто су се Британци искрцали у Грчкој, Немачка је била одлучна да одстрани присуство британских формација са југоистока Европе. Тако се и догодило да је немачка окупација Југославије одмах настављена даљим продором у Грчку и окупацијом и те земље.
На територији Грчке налазило се око 50.000 трупа под командом Лондона, експедициони корпус, а заповедник је био генерал Хенри Вилсон. Испоставило се да ничим нису помогли одбрани Грчке која је окупирана до краја априла.
Пошто су се Британци великом брзином тада извукли на Крит, уследио је немачки десант, па су британске трупе побегле у Египат.
У том смислу био је усмерен и немачки напад на Југославију.
Тежишни правац напада био је из правца Бугарске на простор Вардарске долине, највише са циљем да се онемогући повлачење југословенских снага у Грчку и обликовање нечег што би личило на Солунски фронт, какав је постојао у Првом светском рату.
Марта 1941. Југославија је била у потпуном окружењу.
Пошто је Француска окупирана јуна 1940, на европском континенту није било отпора Немачкој. Рат против Немачке је тада водила искључиво Британија.
Претходно, Немачка је окупирала, после Чехословачке, Пољску, односно, поделила је са Совјетским Савезом. Окупиране су такође Данска, Норвешка, Белгија, Холандија, Луксембург, Француска.
Совјетски Савез је паралелно окупирао источни део Пољске, Естонију, Летонију, Литванију, Бесарабију и заратио са Финском.
Немачке трупе су притом ушле у Мађарску, Румунију, а затим и у Бугарску почетком марта 1941., одакле је планирана инвазија Грчке.
Отпор Југославије деловао безизгледно
У потпуном окружењу, у сред окупиране Европе, отпор Југославије деловао је безизгледно.
Војска која је већ месецима била у ванредном стању, при чему су се контигенти резервиста смењивали, у тренутку напада била је попуњена, за ратни састав, између 70 и 90 одсто, како где, укупне бројности око 1.200.000. Техничка опремљеност није била на потребном нивоу. У најбољем стању је било ваздухопловство.
И поред херојског отпора на више нивоа, посебно ваздухопловаца, однос снага и општи положај Југославије је био такав да је отпор углавном био узалудан, посебно имајући у виду да су немачке трупе продором из Бугарске муњевито заузеле Вардарску долину, па је повлачење према Грчкој, по узору на ситуацију у Првом светском рату, онемогућено.
Од првог дана рата, Врховна команда није контролисала ситуацију. Приликом шестоаприлског бомбардовања Београда погинуо је и један члан владе, министар Фран Куловец, представник Словеначке народне странке. Евакуација Симовићеве владе из Београда започела је одмах 6. априла.
Пошто је постало несумњиво да је ситуација хаотична, већ 8. априла владу је напустио потпредседник Влатко Мачек, челник Хрватске сељачке странке, као и министри из Хрватске Јосип Торбар, Бариша Смољан и Иван Андрес.
Исто је учинио и Џафер Куленовић, први човек Југословенске муслиманске организације.
Већ током прва два дана, рата Немци су пресекли Моравско вардарску долину. Скопље је заузето 7. априла, а у Загреб су ушли 10. априла. Београд је заузет 13. априла.
Током последње седнице Симовићеве владе у земљи, одржане у Никшићу, 15. априла, усвојена је сугестија Слободана Јовановића да војска потпише капитулацију, али не и држава.
У складу са таквим налогом, капитулацију су 17. априла, у Београду, у згради посланства Чехословачке, тада такође окупиране, потписали бивши министар Александар Цинцар Марковић, кога је, иначе, Симовићева влада ставила у конфинацију, и генерал Радивоје Јанковић.
Припадници југословенске војске одведени су у заробљеништво, искључиво Срби и Словенци, сви други су пуштени.
Уз владу Душана Симовића, у емиграцију је одведен и краљ Петар II, проглашен пунолетним по извршеном пучу 27. марта, углавном несвестан шта се догађа.
После краткотрајног боравка у тада британској Палестини и Египту, нашли су се у Лондону