Митровданске битке у Невесињу постале су симбол победа у српском народу и пробудиле морал, свест и јединство становништва Херцеговине у одбрани своје територије.
У првој митровданској офанзиви непријатељ је имао однос 10:1 у артиљерији, а у живој сили 7:1, девет бригада нападало је једну Невесињску бригаду.
Током две митровданске офанзиве погинула су укупно 64 борца Невесињске бригаде, док је скоро 1.000 теже и лакше рањено, а знатно надмоћнијем непријатељу нанесени су огромни губици.
У првој митровданској офанзиви 1992. године снаге Хрватског већа одбране и Армије БиХ потпомогнуте регуларним једницима Хрватске војске извршиле су општи напад на Невесиње.
Митровданска офанзива 8. новембра 1992. године била је највећа битка у претходном рату, по броју војника, броју утрошене муниције и граната, али и по територији која је нападана.
Другу митровданску офанзиву, која је почела 11. новембра 1994. године, извеле су јединице Четвртог корпуса Армије БиХ, а напад је успешно одбијен и трајао је један дан.
За величанствену победу над вишеструко бројнијим непријатељем Невесињска бригада је прва у Републици Српској одликована Орденом Немањића.
Прва митровданска офанзива
Осмог новембра, пре 33 године, започета је Митровданска офанзива у Невесињу, у којој су здружене снаге Хрватског већа одбране и тзв. Армије БиХ потпомогнуте јединицама Војске Републике Хрватске, као и разним паравојним формацијама и муџахединским борцима, напале на српске положаје у Херцеговини.
Непријатељску силу су дочекали припадници Невесињске и Билећке бригаде.
Офанзиви је претходила операција “Јунска зора”. Том приликом је српско становништво протерано из долине Неретве. После тога, 8. новембра 1992. године, на Митровдан здружене хрватске и муслиманске снаге су кренуле у даље нападе на Невесињску бригаду. Циљ им је био да заузму целу Херцеговину.
Напад је почео рано ујутру 8. новембра. Прво је почела снажна артиљеријска паљба коју је пратио јуриш пешадије. Главнина напада је ишла преко села Врањевићи, где су положаје држали билећки добровољци војводе Рада Радовића.
На почетку, велики губици су изостали због нешто лошије попуњености линија услед празновања Митровдана. Убрзо после тога на првој линији су ускоро почели да се појављују борци који су долазили непосредно са прославе крсне славе. Поред њих, ту су били и старци, жене, деца, „сви који су могли да држе пушку” или помогну на неки други начин. Рањеници су бежали из болнице да би бранили свој град и народ.
Војска Републике Српске је успела да задржи положаје и тиме оствари значајну победу. Ово је била једна од последњих заједничких акција хрватских и муслиманских снага, који су почетком 1993. почели отворени међусобни сукоб који је, уз мање прекиде, трајао до краја рата.
Мостарско-невесињско ратиште је остало једно од најжешћих ратишта у рату у БиХ. Због великог простора и релативно малог броја бораца на обе стране, често је долазило до “пробијања” линије и враћања исте.
Сталне тензије су ескалирале новим жестоким нападом тзв. АБиХ, тачно две године касније, познатим као Друга митровданска офанзива.
Према неким подацима, у Митровданској офанзиви српске снаге су располагале са свега 5.000 војника, од чега је 42 погинуо и 750 рањено. С друге стране, хрватско-муслиманске снаге имале су чак 40.000 војника, од којих је 580 погинуло и 1.300 рањено.
Друга митровданска офанзива
Митровданска офанзива 1994. или Друга митровданска офанзива био је напад снага тзв. Армије РБиХ на подручје које је држала Невесињска бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске.
Након потписивања Вашингтонског споразума на пролеће 1994. између Хрвата и Бошњака, бошњачке снаге у Херцеговини усмериле су своје нападе на Херцеговачки корпус Војске Републике Српске. Будући да је бошњачка војска оскудевала у оклопу и великокалибарском наоружању а да је пешадијски била далеко бројнија, тзв. АРБиХ је развио доктрину убацивања великих диверзантских група у позадину Војске Републике Српске. Након октобарских неуспешних напада на коњичком правцу, који је бранила 2. херцеговачка бригада, АРБиХ је пребацио тежиште на мостарско – невесињски правац. Напад је био лоше планиран – Херцеговачки корпус је знао за почетак акције.
АРБиХ је започео припрему напада убацивањем 900 до 1.000 диверзаната „Црних лабудова” иза редова Невесињске бригаде у ноћи 9/10. новембра. Део диверзаната је већ наредне вечери открила група од 20-ак бораца Невесињске бригаде на простору Бруска. Блокирано је 113 бораца другог батаљона 41. мостарске бригаде тзв. АРБиХ, а команда Невесињске бригаде је наредила кружну одбрану и повећану будност. И наредне вечери диверзанти су наставили убацивање, али су наишли на потешкоће, па тако група Незима Халиловића Мудериса није испунила своје задатке. Битка се разбуктала 11. новембра када је АРБиХ започео и фронтални напад, али су борци ВРС одбранили све положаје, нарочито у селима Бањдол и Равнице. До краја дана АРБиХ је започео повлачење, док су мањи окршаји с разбијеним бошњачким групама настављени и наредних дана.
Рамиз Дрековић, командант 4. корпуса тзв. АРБиХ, јавно је изјавио да му је овај напад на Невесиње био највећи пораз у рату. Губици тзв. АРБиХ били су велики, према неким изворима 220 војника тзв. АРБиХ погинуло је у нападу. тзв. АРБиХ је током битке починила ратне злочине.
