Момо Капор рођен је 8. априла 1937. године у Сарајеву као једино дете Бојане Капор (девојачко Велимировић) и Гојка Капора.
Капор је био један од најталентованијих српских интелектуалаца 20. века. Капор је био писац специфичног стила, писао је једноставно и занимљиво.
Почетком ратова деведесетих година 20. века и распада Југославије, Капор пружа пуну подршку херцеговачком крају из ког је потекао његов отац, као и Србима у БиХ и Хрватској у остваривању њихових права.
Момо Капор остаће упамћен као писац чије књиге се читају „наискап“, као талентован сликар и новинар због чијих су колумни куповане новине.
Написао је читане романе: „Фолиранти“, „Белешке једне Ане“, „Провинцијалац“, „Ада“, „Зое“, „Зелена чоја Монтенегра“, „Од седам до три“, „Последњи лет из Сарајева“…
„Било је предвиђено да се родим, као и остали сликари, у Фиренци, али рода која ме је носила 8. априла 1937. године имала је принудно слетање у град Сарајево због густе магле која тамо увек влада. Тако је име тог лепог и несрећног града заувек уписано у све моје документе. Ма куда да кренем не могу побећи од њега“, описао је своје детињство Капор.
Један трагичан догађај заувек је обележио ране године, али и читав живот Моме Капора. За време немачког бомбардовања Сарајева, 13. априла 1941. године, на кућу у коју су се склонили Момина мајка, бака и још четрдесетак људи пала је бомба, а четворогодишњи Момо је једини преживео захваљујући томе што га је мајка покрила сопственим телом, оставши на месту мртва.
Тако је на самом почетку живота Момчило остао без двадесет осмогодишње мајке, али и без оца, који је заробљен на почетку рата као резервни официр краљевске војске и интерниран у логор у Нирнбергу, одакле ће изаћи тек након капитулације Немачке.
Своје најраније детињство проводи у Сарајеву, код бакине сестре Јање Барош, а у Београд прелази годину дана по завршетку рата, са својим оцем.
У септембру 1955. године уписује се на Академију ликовних уметности у Београду, где дипломира 1961. године, у класи професора Недељка Гвозденовића.
Момо Капор, још као гимназијалац Треће београдске гимназије а затим и као студент, почиње сарадњу са неколико часописа у којима објављује ликовне критике. Нешто касније почиње да пише путописе, фељтоне и приче које објављује у Видицима, Политици, Ослобођењу, Нину, Младости и Књижевним новинама. Тада настају и његове прве радио драме које шаље на конкурсе, често под псеудонимом.
У време завршетка Академије, 1961. године упознаје Ану Пјеротић, кћерку угледног лекара Анте Пјеротића, са којом се венчава после неколико година, 1964. године. У овом браку рођене су кћерке Ана и Јелена.
Након венчања живели су у изнајмљеној соби на Црвеном крсту, а затим у изнајмљеном стану у Симиној улици. Кирију за тај стан су платили годину дана унапред од награде коју је добио за једну од својих радио-драма, баш у тренутку кад им се родила кћерка Ана. Убрзо се запошљава у Југославија публику, а супруга наставља студије на Филозофском факултету, где је 1966. године дипломирала на катедри за психологију. У улици Краљевића Марка им се родила млађа кћерка Јелена. Неколико година касније селе се у пространији стан у Кондиној улици, у којем су заједно живели до Момине педесете године. Ту су настале Белешке једне Ане, Провинцијалац, Фолиранти, Зое…
У женском часопису Базар почињу да излазе текстови о тинејџерки Ани, илустровани руком аутора. Они врло брзо налазе пут до публике и 1972. године постају књига Белешке једне Ане.
Ту сам износио много опасније ставове од оних који су се могли наћи у дисидентској литератури. Тадашњи Политбиро би испао смешан да је нападао тинејџерку са кикицама (…) Тада сам себе прогласио за лаког писца чија су дела била згодна за читање под хаубама фризерских салона, да бих се заштитио од напада политичких олигархија које су се смењивале на власти током мог живота – говорио је Момо Капор
У том периоду почиње и сарадња Моме Капора и издавачке куће Знање, која у оквиру библиотеке ХИТ објављује прве Капорове романе који ће му донети огромну популарност. Његове књиге су годинама биле на врху листа најчитанијих дела, а он је врло брзо постао миљеник публике. Захваљујући својим ауторским емисијама на радију и телевизији стекао је широку популарност која је у то време била неуобичајена за књижевнике.
Од прве супруге разводи се 1988. године, да би убрзо након тога ушао у нови брак.
Момо Капор је аутор преко четрдесет књига. Осим романа и прича писао је драме, путописе, есејистичку прозу и бавио се илустрацијом. Његове књиге су преведене на многе стране језике.
Током живота потврдио је своје припадање српском књижевном корпусу и био је драгоцен хроничар збивања, често несрећних, која су пратила његов народ.
Паралелно са књижевним радом бавио се и сликарством, а у исто време је и илустровао готово све своје књиге. Имао је самосталне изложбе у Србији, САД, Италији, Швајцарској, Венецуели, Немачкој и Великој Британији.
Момо Капор је умро 3. марта 2010. године у Београду.
