У књизи „Свети Сава и Светосавски завјет” у тексту под именом „Светосавље и Косовски завјет” блажене успомене Митрополит Амфилохије је записао:
„Сјеме које су, у душу српског и осталих словенских народа, посијали још Св. Кирило и Методије и њихови ученици; које је Свети Сава и светородна династија Немањића умножила, залила и једном за свагда учврстила – оно је, као сјеме опредељења за Царство Небеско, доносило временом изобилне плодове. Један од тих плодова јесте и Косовски завјет.
Косовски завјет је у ствари – мученичком крвљу потврђено и посвједочено опредјељење светосавско, а прије њега кирило-методијевско и клименто-наумовско опредјељење за Царство Небеско. Јер земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека. Посматран у свјетлости Косовског завјета, немањићки период српске историје је био само припрема, вјековна, за склапање тог Завјета и за његово потврђивање мученичком крвљу.
Тако гледано лазаревско вријеме представља период пуне зрелости српског народа. Њиме је српски народ уистину постао новозавјетни Нови Израил.
Косовски завјет није ништа друго него ли у српску историју и српско народно биће једном за свагда уткани Нови завјет у свој својој пуноћи. И као што је Нови завјет запечаћен Христовом крвљу, послије Тајне Вечере, тако је христоликом лазаревском жртвом запечаћено и косовско опредјељење за Царство Небеско, послије, такође, христолике Косовске вечере. Отуда, као што је лазаревско вријеме био период пуне зрелости српског народа исто тако је и Косовски завјет истинска пуноћа Светосавља као јеванђељске философије живота.
Зато сва историја српског народа до наших дана може бити схваћена исправно само у свјетлости Косовског завјета као пуноће Светосавља. Пораз Савиних моштију, којима је храм посвећен, и косовски пораз, истовјетни по трагизму, истовјетни су и по снази и неуништивој нади којом обасјавају путеве и распућа српске хришћанске душе.”
