Rusija danas izgleda jače i zdravije nego pre početka rata u Ukrajini. Šestogodišnja pauza u posetama ovoj zemlji, tokom koje nije samo započela SVO, nego je ceo svet pogodila pošast nazvana koronom, sasvim je dovoljna da se uoče promene i kontrasti. Pri tome, ovde nije reč o Moskvi. Megalopolisi su iskrivljena ogledala nacija. Prilikom poslednje posete video sam Jaroslavlj, sada Tulu; Moskva je bila samo usputna stanica.
Prvo i najvažnije – Rusija se ubrzano oslobađa „meke moći“ političkog Zapada. On je sada njen otvoreni, ratni neprijatelj. Trampova pobeda na američkim izborima otvorila je, istina, raznolike diplomatske mogućnosti, ali iskusniji ruski posmatrači upozoravaju da se ne bi trebalo uljuljkivati u prevelikim nadama.
Već u vožnji sa aerodroma putnik će videti da kraj autoputa više nema reklama, prodavnica i restorana velikih svetskih „brendova“. Svuda ćirilica i – kinesko pismo. Kraj vas promiču nemački ili francuski automobili, ali to su stari modeli; potiskuju ih dalekoistočna vozila.
Potom, u Tuli, na oglasnim tablama, umesto reklama za zapadnu robu – pozivi da se stupa u redove vojske i učestvuje u proslavama 80 godina od pobede u Drugom svetskom ratu. U prodavnicama se ne vidi bilo kakva nestašica. Gotovo sve je jevtinije nego u Srbiji. O povoljnim, ruskim cenama benzina valjda ne treba ni govoriti. Restorani u centru grada ništa slabiji od američkih i zapadnoevropskih. Prepuni su pripadnika srednje klase i mladih ljudi – Tula ima dva državna univerziteta. Mnogo privatnih klinika i medicinskih usluga; Tuljani, međutim, kažu da i državna zdravstvena zaštita veoma dobro radi.
Tula je središte ruske vojne industrije. Ona danas radi u tri smene, bez prestanka. Posla ima za sve, jer potrebe su beskrajne. Reč je o ogromnim kompleksima. Deo koji se nalazi u centru grada, na reci Upi, nastao je u dobu Petra Velikog, staranjem imperatora i čuvenog Nikite Demidova, osnivača moderne ruske vojne industrije, seljačkog sina i začetnika dinastije, koja će se uzdići do najvišeg plemstva. Tu se oružje proizvodi od 1712. godine; u okviru industrijskih kompleksa nalaze se do danas sačuvane, obnovljene zgrade iz toga doba. U obližnjem, petospratnom Muzeju oružja, Tuljani se diče svojim ratničkim alatima, baš onako kako se gradovi u Švajcarskoj, Francuskoj ili Holandiji ponose sirevima, vinima ili lalama.
Na fotografijama se vidi kako je Tula izgledala u vreme Borisa Jeljcina. Zapuštenost i raspad bili su plodovi poslušnosti prema Zapadu. U poslednjih desetak godina, grad je iz osnove obnovljen. Centar Tule, sa impresivnim Kremljem iz 16. veka, primer je znalačke rekonstrukcije arhitektonskog nasleđa. Na sjajno uređenom šetalištu kraj Upe izložba na otvorenom o istoriji Tule, sa ilustracijama sasvim u duhu ruskih tradicija. Tu sretoh jednog vojnika, unakaženog lica i izranavljenog tela, kako usamljen polako hoda pored reke.
Obnovljene su i crkve, obesvećene u sovjetskom dobu. Neke su toliko lepe, kao na primer ona posvećena Pokrovu Presvete Bogorodice, da su istinski predukus Nebeskog Carstva. U njima uglavnom žene, stariji svet. Nisu pune mladih ljudi, kao kod nas. Ali su tu, umivene i spremne da, kada za to dođe vreme, prime sve one koji odluče da im se vrate.
Ogroman spomenik Lenjinu krasi centralni gradski trg, ispred gradske uprave. U kremaljskom parku, bista Karla Marksa na postamentu na kome se nekada nalazila bista cara Aleksandra II. Centralne gradske ulice i danas nose sovjetska imena. Razumljiva je, međutim, potreba da se prevaziđu unutrašnje podele, od kojih bi samo neprijatelj imao koristi. Ne vredi sukobljavati se sa prošlošću; izmirenje sa njom mnogo je zdravije. Ali, po koju cenu? Ili ne bi trebalo da budemo nestrpljivi? Potrebno je vreme da se Rusija vrati sebi i svom predanju.
Tako je i sa popularnom kulturom. Zvuci muzike koji u javnim prostorima dolaze do uha najvećim delom su zapadni. Televizijski zabavni program sastoji se od razbibriga tipa „Ja imam talenat“. Polugole muzičke zvezde autoritativno ocenjuju pesmu mladog izvođača, obučenog i našminkanog kao žena.
Mladi su značajnim delom nezainteresovani za javni život, čak i za borbu na život i smrt, koju Rusija vodi u Ukrajini. No, sve su to opšteevropske boljke. I po tome se jasno vidi da je Rusija bila i ostala evropska zemlja. Bar nisu zaraženi „vouk“ ideologijom, kao njihovi vršnjaci na Zapadu.
Rat, uz sva stradanja i muke, kao da ima blagotvorno dejstvo na Rusiju. Ona je odavno počela da otvara oči, da se izbavlja iz iluzija i otima iz smrtonosnog zagrljaja Zapada. Sada se njen organizam ubrzano čisti od otrova. Glavna i najteža bitka, za resuverenizaciju kulture, još je pred njom. Uzet je dobar kurs. Oni koji je vode očigledno znaju vrednost strpljenja. Jer vreme, u to više nema sumnje, radi za Rusiju.
