Меша Селимовић: „Србин је славно бити, али и скупо!“

“Свe ће проћи. Али, каква је то утеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот. Зар је нада у томе да све прође?“, један је од познатих цитата из дела Тврђава великан српске књижевности Мехмед Меша Селимовић, који је преминуо на данашњи дан 1982. године.

Меша је рођен 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију, заједно са још једним српским великаном, Патријархом Павлом. Потом се 1930. године уписао на студијску групу српско-хрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године је радио као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.

„Босна га никада није прихватила због тога што се није хтио савити, што је био свој,“ изјавила је једном приликом Мешина супруга, ведра и самосвесна жена, ћерка генерала Краљевине Југославије. Била је одана Меши и његовом стваралаштву, умела је да јасно каже и покаже да је спремна да с њим иде и на крај света. Њено је име Дарослава Дарка Божић. Ваљда ће због ње Меша написати „Ко промаши љубав, промашио је живот“.

Меша се толико заљубио у Дару да је био слеп и глув за све друго, јер је знао да је она за њега – дар од Бога.

Њихов одлазак из Сарајева никог није узбудио. Чак је нешто касније, недељник „Свијет“ написао – Остали смо без Савића и Репчића, па можемо и без Меше Селимовића. То су двојица фудбалера који су из ФК Сарајева прешли у Црвену звезду, за коју је и сам Меша навијао, преноси Balkanpress.com

Тврд споља, мекан изнутра! Није увек реч о победи, некад је циљ да преокренеш неуспех и постанеш инспирација

Једном приликом, на загребачком Књижевном кутку, Меши Селимовићу је од стране организатора постављемо питање од ког се очекивало да ће од Меше издејствовати неку врсту провокације – Зашто се ви Мехмеде Селимовићу, од оца Алије и мајке Паше осећате као Србин?

Његов сталожен одговор који је уследио без размишљања утишао је целу салу – „До 1941. сам се осећао Србином, а нисам се питао зашто. Од 1941. знам зашто сам то.“

Много се спекулисало и о његовом пореклу. У вези са својим националним опредељењем — српством, Селимовић је једном приликом рекао: „Србин је славно бити, али и скупо!“ У тестаменталном писму Селимовић је коначно све разјаснио.

Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика.

Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом.

Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције „Српска књижевност у сто књига“, који су такође чланови Српске академије наука и уметности.

Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтевом да се оно сматра пуноважним биографским податком – истакао је Меша, а његове речи објавио је Добрица Ћосић у својој књизи „Пријатељи“.

Шефкија Селимовић је био шеф команде тузланског краја коме су усташе похарале и попалиле кућу и окућницу. Негде пред крај 1944. сазнао је да му је, пуком срећом, жена преживела концентрациони логор и да треба да се врати у Тузлу.

На брзину поправљене празне собе требало је претворити у дом, па Шефкија узима из Главног магацина кревет, орман, сто, столицу и пар неоходних ситница. То је био неопростив грех, управо због чињенице да је партизан и да потиче из породице где су два брата комунисти и борци.

Стрељан је у зору, невин, жртвован слепој идеологији која није имала разумевања за радост човека коме се враћа жена из усташког пакла и којој жели да створи какав-такав дом.

Најстрашније од свега је држање трећег брата – Тевфика, партизанског команданта и моћне фигуре у војној хијерархији тузланског краја, који није хтео да се укључи и интервенише за брата.

Меша никада није опростио Партији убиство Шефкије, али ни брату равнодушност и незаузимање за очигледно невиног човека. Никада није престао ни да трага за његовим гробом, остало је непознато где је сахрањен, што је била казна предвиђена за највеће зликовце.

Много касније, из ове туге и побуне против најцрњег једноумља, настало је његово ремек-дело, “Дервиш и смрт”. Омаж и извињење брату који је своје последње речи записао на цедуљи која је Меши тајно дотурена: “Брате, нисам крив”.

Његова прва жена била је Деса Ђорђић, професорка фискултуре у тузланској Гимназији. Они који су је познавали кажу да је била висока, витка, окретна, жустра, али и размажена жена навикнута да све добије. Са Мешом је добила ћерку Слободанку.

Међутим, када је Меша у Београду срео Дарославу Божић, ћерку официра краљеве војске, бесповратно се заљубио у њу. Осетио је да је она за њега – дар од Бога.

Са друге стране, Деса је толико замрзела Дарку да ју је жигосала као прељубницу, браколомку, разарачицу дома, неморалну жену. Њена љубомора је била толико јака да је Меша морао да изађе пред суд своје партије да се оправда и објасни.

„Зашто си оставио жену и ћерку?“, било је питање које су му постављали на сваком кораку.

Предложено је да се казни строгим укором, али га је Комитет савезних министарстава казнио искључењем, због неискрености према партији и кршења партијског морала. Наиме, неко ко је из партизанске породице, прикладно ожењен женом такође партизанског опредељења, није смео да помисли да, као неки неморални буржуј, има љубавницу, и то ћерку краљевог официра!

Ово је био веома болан моменат за Мешу, коме је партија сурово и неправедно одузела рођеног брата. Тако се његова партија, којој се из идеала о равноправности и истинском вредновању човека давно придружио, поново огрешила и покушала да му истргне и другу љубав, ону према жени.

Није се дао Меша сломити ни издајом дојучерашњих сабораца, ни недостојним бежањем некадашњих пријатеља, ни бедом, суровом бедом коју су он и Дарка упознали бранећи једно друго.

Пар је добио две ћерке и наредних 20 година провео у борби за своју љубав. Сви су их игнорисали, одбацили и презрели. Меши је најтеже пало одбацивање колега:

– Мало је требало па да почну пролазити кроз мене као кроз ваздух, или газити по мени као по води. Осјетио сам страх. Како су ме то убили? Нисам рањен? Нисам заклан? Нисам мртав, али ме нема. Забога, људи, зар ме не видите? – описао је своје стање у “Тврђави”.

У београдској Јовановој улици 11. јула 1982. године преминуо је Мехмед Меша Селимовић. Имао је је 72 године када је мирно уснуо док је на телевизији гледао пренос финалне фудбалске утакмице Светског првенства.

Било је тачно 22 часа, а дуго након што је отишао поред његовог непокретног тела седела је његова Дарка – жена због које је вредело ризиковати све, што је Меша и урадио.

Сахрањен је у Алеји заслужних грађана, а званичн органи СР Босне и Херцеговине су након његове смрти тражили да се Мешини остаци пребаце у Сарајево и да тамо буду покопани, али до тога никад није дошло.