Najpovršniji uvid u Njegošev jezik, međutim, pokazaće da je to u osnovi narodni jezik, ali bitno drukčiji od Vukovog. To je druga težnja, drugi misaoni proces, drukčija leksika, drugi i drukčiji stil. Karakteristično je da prva Njegoševa reč u Gorskom vijencu, posveta, ne postoji u Vukovu Rječniku. Ni druge, posle nje:prah (u prenesenom značenju), vijek, gorditi se, ni mnoge druge [žrtva, užas, svakolik, bič tiranah, strava zemna, varvarske lance, stalne (čelične) grudi, tragičeski konac, itd.].
Ali nije vidljiva bitna razlika samo u Posveti. Deseterac Gorskog vijenca je sasvim drukčiji nego narodni, najčešće bez cenzure, bez kidanja i pada, krepak, celovit (Praunuka Turkova s Koranom; Da opuste zemlju svakoliku; Francuskoga da ne bi brijega). Njegošev stih se ne zamara, nema klonuća, dinamičan je, misao prekoračuje opasno mesto, vuče je napred želja da se izvikne, odmah eksplozivno, svoja i osobena, daleko od svakog opšteg mesta, opšte reči, opšteg ritma.
Ni jezik, najčešće i na najuspelijim mestima, nije vukovski:
Zviezda e crne sudbe nadъ nьomъ…
Vražъ pleme pozoba narode…
Malenъ svietь za adova žvala.
Ili ovaj filozofski lament dubokog smisla, svemirskog opsega:
A я šta ću? Ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
Edna slamka među vihorove.
Sirak tužnый bez nigđe nikoga,
moe pleme snom mrtviem spava –
Suza moя nema roditelя –
Nada mnom je nebo zatvoreno,
Ne prima mi plača ni molitve-
U ad mi se svietъ pretvorio,
A svi lюdi pakleni duhovi.
Crnый dane, a crna sudbino. Itd.
Vladika i Iguman Stefan su „u carstvo duhovah“. Taj napon misli, taj napor da reči prošire svoje raspone, da: obuhvate nebo i zemlju i čoveka razapetog među njima, to je poetska snaga Njegoševa, ali i jedno poetsko htenje, pesnički put. Kod Njegoša ćemo se susresti sa obogaćenim, izmenjenim, stilizovanim, na viši misaoni nivo dignutim narodnim jezikom, osposobljenim za meditaciju, za sadržajan simbol, za univerzalni smisao. Od svega je možda najvrednije da je osnova Njegoševa jezika i misli u stvarnom životu.
A eto, desilo se da su i Milutinović i Njegoš priznati za velike pesnike (čak i oprezni Vatroslav Jagić, u Književniku, 1866, naziva Milutinovića genijalnim), Njegoša je prihvatio i narod, ali njihov put, njihov pravac, njihov jezik, nisu prihvaćeni u našoj književnosti. Zašto? Verovatno zato što je vukovski jezik uhvatio maha kad se Njegoš javio sa svojim Gorskim vijencem.
