17. марта 2004. године догодио се погром на Косову и Метохији, етнички мотивисано насиље над Србима. У три дана насиља Албанаца над Србима 17, 18. и 19. марта 2004. настрадало је десеторо Срба, срушено и запаљено 35 цркава и манастира, 935 српских објеката, од којих 738 српских кућа, 10 јавних објеката, школа, пошта и домова здравља. Протерано је 4.012 Срба из шест градова и девет села.
Последице мартовског насиља ни до данас нису саниране, а најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба и што се ни пет одсто тада протераних није вратило у своја места. Погром је потпуно елиминисао Србе из урбаног живота, избацио их из градова. У та два дана задат је вероватно највец́и ударац Српској православној цркви у њеној историји.
Последице погрома су нешто са чим Срби са КиМ живе и нешто што им је је оставило печат страха у душама, животу и раду. Тада се, у највец́ој мери, срушила идеја да Европа и међународна заједница могу било шта учинити да заштите Србе и донесу минимум демократије на КиМ.
Тако је све почело
Повод за погром било је тумачење несреће у којој су страдала три албанска дечака. Иако су званичници Унмика негирали било какву везу Срба са том трагедијом, албански медији, цитирајући запаљиве изјаве политичара, одиграли су улогу окидача у догађајима који су уследили.
Према албанској верзији догађаја, дечаци су 16. марта 2004. године, бежећи од људи из српског села Зупче, упали у Ибар и удавили се.
Догађај је обзнанио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, описујући га као “напад српских бандита”, што је изазвало бес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора, ангажованих да смире нереде, није било у стању да заузда.
Ван извештаја остало је неколико неидентификованих тела из приштинске мртвачнице. Према новијим извештајима, укупно је страдало 27 особа, 15 Албанаца и 12 Срба.
Повређене су укупно 954 особе, меду којима 61 из редова Кфора и 65 Унмикових полицајаца. Око 150 Срба озбиљно је повређено у њиховим куцама. Запаљено још 90 ашкалијских кућа, као и две албанске.
Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Запаљена су 72 возила међународних снага
“Печат у нашим животима”
Новинар Живојин Ракочевић, сведок мартовског погрома и напада на Чаглавицу, причао је да смо из тог догађаја видели да међународна заједница одлучила да призна Косово. Ракочевић у то доба главни и одговорни уредник Радија Ким, подсећа на рањанвање Јовице Ивића из Чаглавице и објављивања лажне вести РТК да су у Чабре, на Ибру утопила албанска деца јер су их у реку бацили Срби.
Српски народ, по његовим речима, и данас живи страх 17. марта.
“Тај печат стоји у нашим животима. Градови су херметички затворени за Србе, обрисани етнички. Врло је тешко обухватити сву ширину таласа насиља који нас је погодио 17. Марта јер нема ниједног сегмента нашег живота који није фатално погођен тим заштрашујућим ударцем и могу рећи слободно највећим европским насиљем које се догодило у миру”.
Он подсећа и на друге догађаје које је пратио и који су обележили дане марта 2004. године.
“Сећам се тог инстинкта људи да се преживи, сећам се ватре на свим странама, ужасног дима који је долазио из кућа у које сам некада раније ушао и поред којих сам пролазио, сећам се ватре у цркви Светог Николе и једног од најлепших иконостаса у СПЦ који нам је горео под ногама, сећам се Богородице Љевишке у мрљама, Девича од ког су остали само зидови и нешто крова изнад цркве. Све је то једна слика која је заиста упечатљива, која сваког тренутка боли јер се после разарања тешко човек опоравља, али живот опет налази одговоре и тражи да се боримо”, каже Ракочевић за РТВ Ким.
Опомиње да се не може заборавити ни Златибор Трајковић из Косова Поља који је спаљен наочиглед његове супруге. То страдање 17. и 18. марта је, каже он, удар на српску духовност, на живот, архитектуру, обичаје.
“Читава села су нестајала, нема више Свињара. Не могу а да се не сетим оне свиње у Обилићу која је обешена у кући Тодоровића. Било је много злочина у том Обилићу”, каже Ракочевић уз напомену да је 17. један печат и траг али и опомена шта све може да се уради “ако зло одлучи окрене против људи који не пружају отпор”.
Уништавају највеће светиње православне уметности
Током 17. марта 2004. године, на подручју Призрена, спаљени су Саборни храм Богордице Љевишке из 12. века, црква Светог Спаса из 14. века, Саборни храм Светог великомученика Георгија из 19. века, црква Светог Николе из 14. века, црква светог Геогрија из 15. века, црква свете Недеље из 14. века, црква Светог Пантелејмона из истог периода и црква Светог Козме и Дамјана из 14. века. Запаљен је манастир Светих архангела, а братство од седам монаха је евакуисано. Истовремено, од стране албанских екстремиста, упаљене су и зграда Богословије „Кирило и Методије“ и зграда Епископије, у којој се налазило седиште владике рашко-призренског.
Стотине и стотине икона страдало је у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су, век и по, грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали катедралној Цркви Светог Ђорђа, нестали су заједно са збирком икона, живописом и иконостасом донесеним из Сент Андреје. Све што је било у одговорности немачког Кфора потпуно је уништено и девастирано, а немачки лист„Шпигл”је своје војнике назвао зечевима с Косова.
Ракочевић пише:
„Господину Џонсону дао сам комадић запаљеног крста из приштинске цркве, то је један нагорели анђео – да га, као залог, подсећа на све што се овде десило. Овде се уништавају највеће светиње православне уметности”, рекао је Грегорију Џонсону, команданту јужног крила НАТО-а, отац Сава Јањић. Он је обећавао да ће стати на пут злу и додао да је у три дана погрома безуспешно покушавао да успостави везу са Рамушем Харадинајем, ратним ОВК командантом и потоњим политичким вођом косовских Албанаца. У том „прекиду веза” горели су анђели и уметност, нестајали животи и градови. Ни у овој области не постоји прецизна евиденција шта је све нестало и уништено.
Руља која је попалила српско повратничко село Бело Поље код Пећи, чијег је предводника хицима из пиштоља усмртила једна америчка полицајка, скренула је од села према гробљу, отварала, ломила и из земље изваљивала старе надгробне крстаче. Парадоксално је да су, касније, „хероју” који је убијен, покушали да подигну спомен-обележје, и то на месту погибије, између села и цркве коју су спалили и гробља које су уништили”.
