Ратовала је на страни Србије, била лекар у цариградском харему и држала приватну ординацију у Београду. Животни пут који је ову необичну летонску Немицу Марију Фјодоровну Зиболд довео у Београд, заиста је фасцинантан. Уосталом као и она сама.
Рано детињство и школовање
Докторка Марија Фјодоровна Зиболд рођена је 1849. године у Риги, у немачкој протестантској породици. Безбрижне гимназијске дане провела је у Петрограду. Веома бистра и наклоњена знању и учењу сели се у Швајцарску како би у Цириху уписала медицински факултет.
У то време на Универзитету у Цириху школовао се, за оно време, велики број српских студената што је одиграло велику улогу у даљем току њеног живота.
Наиме, није прошло много пре него што ће Марија почети да се дружи са њима. Највише времена проводила је са Николом Пашићем и Драгом Љочић будућом првом српском лекарком. Захваљујући овој дружби, докторка Зиболд толико је заволела Србију да је са својим пријатељима заувек остала да живи у њој упркос недаћама кроз које ће проћи.
Лекар добровољац
Када је 1876. године почео Први српско-турски рат, Србија је била у потпуном шоку. Неспремна за оружане сукобе, имала је сиромашни војни санитет који је чинило 19 лекара, мали број лекарских помоћника и један апотекар са само четири асистента.
Срећом, неколико страних земаља послало је своје медицинске мисије како би помогле Србији да одговори на овај велики изазов. Пристигли су руски, енглески и румунски медицински радници који су одмах били пребачени у војне болнице и на друге санитетске пунктове.
У оквиру руске делегације у Београд је стигла и докторка Марија
Одмах по доласку била је распоређена у болницу коју су отвориле, организовале и водиле чланице Београдског женског друштва. Доктор Штајнер, специјалиста хирургије из Беча, био је шеф ове болнице и једини мушкарац који је ту радио. Године 1877. замењује га колегиница Марија Зиболд која на овој функцији остаје све до затварања ове медицинске установе.
Након завршетка српско-турског рата Русија улази у сукоб са Османлијама те докторка Марија бива повучена из Београда и упућена у Турн Северин у Румунији. Ту је водила војну болницу у којој се лечило преко 300 рањеника. На тај начин била је и пионир у померању мушко-женских односа и дотадашњег друштвеног уређења, а све у корист „нежнијег“ пола.
Учесница свих ратова које је Србија водила за своје ослобођење
Докторка Марија Фјодоровна Зиболд била је учесник свих ратова које је Србија водила за своје ослобођење. Све је почело њеним доласком у оквиру руске медицинске мисије која је требала да помогне у српско-турском рату, а затим се прикључила и балканским ратовима.
Када је избио Први светски рат докторка Зиболд знала је да нема времена за губљење. Катастрофа је била на помолу и она је морала да помогне народу који је много волела. Пријавила се као добровољац и била распоређена као лекар у болници вардарске дивизије. Већ 1915. године унапређена је у чин мајора.
Исте године добија нови војни распоред и упућује се у Скопље како би преузела улогу управника војне болнице. Након окупације овог града болница се са људством пребацује у Приштину.
Међутим, ни ту дуго нису имали мира. У једном тренутку Бугари су заробили болницу и целокупно особље протерали у Софију. Чак три године докторка Зиболд остаје у овом граду да ради као лекар.
Лекарка у редовима Пашићевих радикала
По завршетку војевања у служби живота, докторка Марија вратила се у Србију 1878. године, примила српско држављанство и обновила пријатељство из студентских дана са Николом Пашићем. Причало се и по београдским кафанама и на окупљањима угледних грађана да је, уз свог пријатеља Пашића, одиграла значајну улогу у оснивању Народне радикалне странке.
Наиме, након Тимочке буне коју су против владе краља Милана 1883. године подигли представници Народне радикалне странке, уведен је преки суд. Чак 97 побуњеника осуђено је на смрт, а 576 на дугогодишње робије.
Прикупљала је потписе по Србији за помиловање затвореника
Марија Фјодоровна Зиболд започиње пут по Србији како би прикупила потписе за помиловање устаника. У својој намери је успела тако што је лично краљу Милану предала петицију. Он је амнестирао представнике странке, али је докторку Зиболд протерао из Србије. Марија се 1883. године упућује пут Пеште, а наредне године одлази у Софију где учествује у тајним састанцима српских радикалских емиграната.
Убрзо докторка Зиболд напушта Софију и одлази да ради као лекар у харему султана Абдул Хамида у тадашњем Цариграду. Кратко време држала је приватну праксу у Каиру.
Међутим, чим се ситуација у Србији променила у корист ње и њених партијских пријатеља, докторка Марија се 1903. године враћа у Београд.
Фото: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, screenshot / „Правда“, 1939.
Борба за једнакост жена
У свом даљем раду, докторка Марија Зиболд имала је немерљив утицај у еманципацији и побољшању улоге и статуса жене у Србији. Заједно са колегиницом, докторком Раисом Свјатловском, изборила се за признавање лекарске дипломе у Србији и запошљавање жена као доктора медицине што до 1877. године није било могуће.
Лекарка Свјатловска и поред тога поднела је захтев за нострификацију. Чак ни наша Драга Љочић није била поштеђена овог вида дискриминације. Докторка Зиболд је, након што је комисија коју је формирао министар унутрашњих послова одбила молбу Свјатловске, такође поднела захтев за признавање дипломе и звања. Ове две колегинице заједничким снагама прокрчиле су пут за све потоње лекарке, па и за Драгу Љочић.
Комисија је 19. новембра 1877. године усмено испитала докторке Зиболд и Свјатловску, иако су обе иза себе имале радни стаж у болницама. Срећом, већ 21. новембра министру је стигао допис да је лекарски одбор утврдио да ове две докторке „…имају знање и способности и да им се може дозволити лекарска пракса у Србији“. Године 1880 докторке Марија Зиболд и Драга Љочић примљене су међу редовне чланове Српског лекарског друштва.
Преминула је 5. априла 1939. године у Београду
Све до краја своје лекарске каријере др Зиболд радила је при Министарству за народно здравље.
Докторка Марија Фјодоровна Зиболд преминула је 5. априла 1939. године у Београду. Сахрањена је уз све војне почасти са чином мајора у резерви. Била је носилац бројних медаља – Таковски крст 5. класе, орден Белог орла, орден Светог Саве, орден Црвеног крста и многих других.
Данас једна улица у београдском насељу Раковица носи име Улица Марије Зиболд.
Аутор: Ивана Радојичић
