О љубави је написано много књига. Међутим, идеја љубави варира од особе до особе. Многи људи поистовећују љубав само са пожудним осећањима, док је други траже у заједничким интересима и хобијима. Многи више превише идеализују љубав и зато је целог живота доживљавају само у сновима. Али, како објашњава свети Јован Климакус, говорити о љубави је исто што и говорити о Богу. Јер, пише свети апостол Јован Богослов, сам Бог је љубав, и онај који љуби пребива у Богу, и Бог у њему (види 1. Јн. 4, 16). То јест, извор праве љубави је сам Бог. А ако неко тражи љубав у нечему другом а не у Богу, онда сурово вара не само себе, него и друге људе.
У трећу недељу по Васкрсу посебно поштујемо свете жене које нам дају примере тако велике и праве љубави. Уосталом, када се чинило да се цео свет окренуо од Христа, након што је маса узвикивала „Распни га! (Јн. 19, 6), а најближи ученици, осим апостола Јована Богослова, побегли, Јуда Га издао, и апостол Петар Га се три пута одрекао оне одлазе првог дана после суботе, још пре изласка сунца, да помазују Тело Христово са драгоценим миром (видети Марко 15:43–16:8). Шта је мотивисало ове жене? Несумњиво, како наглашава свети Јован Златоусти, несебична љубав према Христу Спаситељу.
Таква је љубав, по речима Светог апостола Павла – дуготрпељива, милостива, не завиди, не узноси се, не горди, не поступа грубо, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, него се радује истини; све носи, све верује, свему се нада, све подноси и никада не посустаје (видети 1. Кор. 13:4-8).
Па како пронаћи такву љубав? Неко опет мисли да то долази трудом велике вере или неким значајним добрим делима. Да, вера без добрих дела је мртва (Јаковљева 2:20). Међутим, апостол објашњава да чак и онај ко има такву веру да може померати планине је као звоно које јечи, или кимвал који звечи. (видети 1. Кор. 13:1-2). Чак и ако би такав дао све своје богатство и дао своје тело да се спали, без љубави од тога нема никакве користи (видети 1. Кор. 13, 3).
Љубав је савршен дар који долази директно од Бога (видети Јаковљеву 1:17). А овај дар се не може добити ни са једним нашим људским ресурсом. Бог нас све воли и свима шаље своју љубав, али она обитава само у чистом, скрушеном, смиреном срцу.
Оно на чему треба да радите да бисте пронашли праву љубав је – чистота вашег срца! Где има вере и добрих дела, а нема чистог, чедног срца, не може бити љубави. Тамо где има много добрих дела, а нема смирења, ни ту се љубав никада неће настанити. Јер Бог се противи гордима и даје благодат само смиренима (видети 1. Пет. 5, 5).
Када су жене мироносице чуле од Анђела да је Христос васкрсао и чак добиле од њега упутства да оду и кажу о томе Апостолу Петру и другим ученицима, због свог великог искуства оне су ћутале неко време (види Мк. 16,8). ). И ово опет показује њихову велику понизност.
Живимо у временима када ову врлину исмевају не само нецрквени, већ и црквени људи. Напротив, гордост и охолост се хвале и оправдавају. Да ли зато Господ дозвољава да нас епидемије и ратови макар мало понизе?!
Међутим, драга браћо и сестре, нема потребе да будемо као безумне девојке које нису могле да уђу на свадбу јер није било уља у њиховим светиљкама, односно нису имале скрушено и смирено срце. Будимо као мудре девојке које су се на време постарале да очисте своје душе и тела од сваког зла да би своје светиљке запалиле светлошћу љубави (в. Мт. 25,1-13).
архимандрит Маркел (Павук)
