Сећање на богатство деспота Ђурађа Бранковића, који је у своје време био један од најбогатијих владара Европе, задржало се у веровањима о “благу Проклете Јерине”. Многи ловци на благо вековима су у смедеревском граду трагали за њим. И данас се верује да испод Тврђаве постоје још неоткривени лагуми пуни злата.
Легенде о закопаном благу широко су распрострањене у нашем народу и често везане за старе градове. Верује се да се уочи Ивањдана, који се празнује 7. јула по новом календару, небеса три пута отварају и да тада места на којима је закопано благо светле плавичастим сјајем.
Ко је била Проклета Јерина?
Јерина Бранковић (рођена Ирина Кантакузин, у народној традицији позната као Проклета Јерина) била је српска деспотица, пореклом Гркиња из породице Кантакузина, жена деспота Ђурђа Бранковића, за кога се удала 1414. године.
Не зна се тачна година њеног рођења, узима се приближно да је то 1400. година. Њен отац је био Димитрије I Кантакузин, који је имао титулу севастократора. Димитрије је био унук византијског цара Јован VI Кантакузин.
Од њене породице, у Србији је нарочито био познат њен брат Тома Кантакузин (умро 1463). Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању, њена владавина била је сурова.
Породица Бранковић и дворске недоумице
Према историјским изворима, Јерина је била друга жена деспота Ђурђа Бранковића. Не зна се име његове прве жене са којом је имао ћерку Јелену, али је извесно да је била трапезунтска принцеза.
За чувену Мару, Ђурђеву наводно најстарију кћерку, не зна се поуздано да ли је била Јеринина ћерка, или Ђурђева ћерка из првог брака.
Остала деца Јерине и Ђурђа Бранковића била су Лазар Бранковић, Тодор Бранковић, Гргур Бранковић, Стефан Бранковић и Катарина Бранковић, удата за грофа Улриха II Цељског.
Трагедија синова деспота Ђурђа
Турци су 1441. године заробили Гргура и Стефана Бранковића и ослепели их по наредби султана Мурата II.
Према легендама, Стефан је ослепељен тако што су му иглом боли очи све док из њих није исцурела сва течност. Да би му то извршили, морао је неколико сати да седи мирно, везан, и да гледа само у једну тачку.
Тако слеп, оженио се Ангелином, кћерком Ђорђа Аријанита Комнина, која се касније замонашила и постала светитељка ( Света Ангелина Српска), у новембру 1460. године. Једно време живели су у данашњој Албанији, потом у Италији и тамо остају до деспотове смрти 1476. године.
Смрт Јерине и легенда о тровању
Јерина је умрла као монахиња у Руднику 2. или 3. маја 1457. године, а претпоставља се да ју је отровао њен син Лазар.
Стари градови широм простора насељених Србима по њој су добили имена Јеринин град.
Ипак, легенда је увек јача од историје. Народ тежи да створи мит о појединим људима, вероватно да се никада не забораве, и да представљају симболе једног времена или особине.
Зашто је остала „Проклета“?
О самој Јерини остала је у народу веома лоша успомена, па је названа “Проклета Јерина”. Њено је име неизбрисиво везано за изградњу Смедерева, које је подигнуто за веома кратко време, уз огромне жртве које је поднело становништво Деспотовине.
Многима није била јасна сврха изградње ове огромне тврђаве, па су то приписали Јеринином хиру, тим пре што је радовима управљао њен брат Ђорђе Кантакузин.
Народно памћење и митови
У предањима широм Србије сачувало се сећање на зидање Смедерева. Тежак кулук, који је тамошње становништво морало да подноси приликом зидања овог стратешки важног места, одржао се у народном сећању до данашњег дана.
Старији људи око Смедерева и данас на питање ко је зидао смедеревски град, одговарају “проклета Јерина”.
Смрт деспотице Јерине такође је обавијена легендом. По тој легенди, деспотицу је отровао најмлађи син Лазар у Островици на Руднику, тако што јој је сипао отров у салату.
Мада нема историјских доказа, песници Момчило Настасијевић у музичкој драми „Деспот Ђурађ Бранковић“ и Војислав Илић у песми „Пећина на Руднику“, прихватили су легенду о матероубиству.
