Занимљива је, али не нарочито позната, чињеница да су се неке српске племићке породице из средњег века сачувале до данашњег дана, са истим презименом и живим сећањем на своје порекло. Прича коју вам данас доносим јесте управо о једној таквој породици.
Реч је о Милорадовићима који своје корене вуку из околине Стоца у Херцеговини и који су на „земљи Херцеговој” оставили бројне трагове постојања од непроцењиве историјске и културне вредности. Пут ове породице је дуг и трновит, од сутона средњег века када се појављује на историјској сцени, преко руског и аустријског двора, па све до данашњих дана када се њени чланови налазе расути широм света, али чувајући живо сећање на блиставу породичну прошлост.
Историја крије велике приче. Сваком ко се удуби у њене тајне она открива непрегледна пространства згуснутих и нервозних збивања која кроз магличасту копрену времена покушавају избити на белодан. Кроз реч и слово њених пасионираних трагача зборе векови непрекидног трајања живота у пуноћи његових облика и снази његових експресија.
Војводе Доњих Влаха
Прича о задужбинарској породици Милорадовић јесте једна велика приповест о трајању и континуитету, приповест о опстанку увек на међи, на немилосрдној вододелници култура и епоха. Историјски углед ове племићке породице – чији путеви воде и до дворова Марије Терезије и Петра Великог – ствара се управо у једном „преломном” времену, када су остаци српског царства, заједно са околним балканским државама, испуштали последњи дах пред незадрживом најездом Мехмеда II Освајача. Милорадовићи „улазе у историју” са својим зачетником Милорадом из рода Храбрена, који је живео у близини Стоца у Херцеговини, по свој прилици у другој половини XIV века. За њих се веже титула војводе „Доњих Влаха”, што је био један од назива за сточарски крај у коме је ова породица живела.
Почетком XV века историографија бележи нешто конкретније податке о њима, тачније о Милорадовом сину Стјепану Милорадовићу. Он је био један од војсковођа босанског кнеза Петра Павловића из познате великашке породице Павловић. Дубровачки извори откривају да је Павловићева војска, у којој је био и Стјепан, заједно са Турцима пленила дубровачке поседе у Сливну. Стјепаново учешће помиње се и у борбама против великаша Сандаља Хранића. За Стјепана су везани и први историјски споменици – очувани до данас – који баштине наслеђе Милорадовића. То су стећак у некрополи на локалитету Радимља код Стоца на коме је уклесано његово име, као и камена столица код старе цркве Светог Петра и Павла у Ошанићима у непосредној близини некрополе. Позиционирање владарске столице испред богомоље говори о положају и моћи великаша који је, сходно тадашњим обичајима, са тог места доносио одлуке, пресуде и могло би се казати „вршио власт”.
У истој некрополи сахрањивани су и Стјепанови потомци и она сама је један од најважнијих историјских локалитета у Босни и Херцеговини. На њеним стећцима се могу наћи уклесани бројни мотиви из ратничког и свакодневног живота који, осим о историјским личностима, говоре много и о вери и култури, а најпосле и моди херцеговачког племства из XV века.
Стјепан Милорадовић је имао три сина који су водили породицу у добу успостављања турске власти на овом простору. Занимљиво је да су они у првом периоду османске владавине успели сачувати племићко достојанство и, следствено томе, релативно велике земљишне поседе, а да заузврат нису морали да мењају веру.
То, на прву, може звучати чудно, сходно нашем накнадном поимању турских освајања, али заправо период друге половине XV и доброг дела XVI века је, у смислу друштвене структуре, више период континуитета, него дисконтинуитета са средњим веком. То је нарочито карактеристично за пограничне пределе у којима је било највише потребе за одржавањем „војне готовости”. Тако, неки хришћански племићки родови успевају сачувати своју друштвено-политичку позицију испоручујући Турцима повремену војну помоћ. Наравно, поседи Милорадовића били су погранични према Дубровчанима и латинском свету и они су негде у том расцепу издејствовали свој завидан положај хришћанских спахија. Са звањем спахије јавља се и један од најзнатнијих Милорадовића – Милисав, а његов брат Радоје задржао је титулу „војводе Доњих Влаха”, која је у роду била наследна.
Њихова велика заслуга је у задужбинарском раду, јер је Радоје био ктитор православне цркве Св. Николе у Тријебњу, а Милисав је запамћен као обновитељ манастира Житомислић у другој половини XVI или почетком XVII века, који је био заслужан и за његово фрескописање. У Житомислићу је тада фрескописан Милисавов портрет са манастирском црквом.
Манастир Житомислић, заједно са осталим црквама које су подигли Милорадовићи, представља вероватно најважније трагове средњовековне уметности и архитектуре у Херцеговини и важно културно богатство целокупног српског народа. Житомислићку цркву одликује велелепни звоник, а око ње је подигнут низ помоћних просторија. Манастир је вековима био образовни и духовни центар за околне православне хришћане.
О значају Житомислића, како симболичком тако и суштинском, можда најбоље говоре тираде мржње које су довеле до његовог двоструког спаљивања и пустошења, а на крају и рушења светиње.
Наиме, у време НДХ је ова задужбина Милорадовића први пут спаљена и опустошена, а голгота манастира настављена је 1990-их када је током рата у потпуности порушен. То недело је половином јуна 1992. године починила хрватска војска у садејству са локалним јединицама хрватског већа одбране.
Житомислић је обновљен 2005. године, у време патријарха српског Павла, и од тада представља једну од духовних окосница за очување и повратак Срба у долину Неретве.
Даљи пут породице Милорадовић уско је везан за процес опадања турског царства и престанка експанзије, која је у времену султана Сулејмана „Законодавца” доживела врхунац. Зато ће њихови трагови све више бити везани за Дубровник – који ће им представљати сигурну луку од турских притисака – као и прилику за уносне трговачке послове. Они Милорадовићи који остану у Херцеговини временом ће мењати презиме у Кузмане и Љојиће – који и данас насељавају околину Мостара – а један њихов део ће такође примити ислам и узети презиме Опијач.
Дубровачки архиви откривају много података о породици из XVII и почетка XVIII века. Помињу се Милорадовићи из Попова поља којима се приписује и титула кнеза. На једном скупу у Равном бележи се такође присуство кнеза Стјепана Милорадовића. Занимљиво је да он носи име једног од зачетника своје лозе и име које ће њени чланови и убудуће често носити. Такође треба напоменути да оно представља ијекавску (или икавску – Стипан) форму краљевског имена Немањића.
Одлазак у царску Русију
Најважнија линија породице – коју ћемо даље пратити у пространствима данашње Украјине и на двору руских царева – а која је једно време живела у Дубровнику, је линија Илије Милорадовића са његовом тројицом синова Александром, Михаилом и Гаврилом. Наиме, дубровачки извори су их запамтили као добре и успешне трговце који су имали развијене пословне везе широм Средоземља, нарочито на Леванту. Пословали су у унутрашњости Балкана, у Видину, а у једном наврату су од стране Дубровчана послати да се жале на лош положај трговаца Републике у Мостару.
У томе се њихова историја не разликује много у односу на друге породице које су се под притиском Османлија „спуштале” у Дубровник и тамо временом губиле своју везу са православљем, а потом и са својим историјским сећањем. Али једна спољна околност је утицала на то да се ови знатни представници рода Милорадовића сачувају у пуноћи свога наслеђа и да оду на место где ће се њихово православно семе најбоље примити. Та околност подразумева јачање руске царевине под лидерством моћног Петра Великог Романова, који је осим проширења територије провео и опсежне реформе са циљем модернизације Русије. За тај посао били су му потребни образовани и способни људи, које је неретко налазио у представницима српског грађанства из јадранских градова.
Један од најзнатнијих чиновника са његовог двора био је гроф Сава Владиславић, родом из околине Гацка, за којим су дошли бројни Срби стављајући се у службу царске круне. Сава је, вероватно, код Петра Великог довео и Михаила Милорадовића. Он је врло брзо у царској Русији заслужио титулу пуковника, што је у неком смислу била и потврда поштовања за Милорадовиће. Михаило је, више пута, почетком XVIII века одлазио у Русију и враћао се у родну Херцеговину заједно са својим братом Гаврилом. Забележено је да су 1707. године донели дарове Петра Великог за породичну задужбину манастир Житомислић. Ипак, његова најзапаженија улога је била у дизању херцеговачко-црногорског устанка из 1711. године. Наиме, те године је Михаило као изасланик руског двора дошао на Цетиње доносећи чувену „грамату” којом су успостављени први дипломатски односи Црне Горе и Русије. У тој грамати Петар позива све поробљене хришћане на устанак против османске власти у склопу својих ширих против-турских напора.
Владика Данило – који је тада предводио Црногорце – здушно прихвата борбу и заједно са Милорадовићем организује устанак. Њихова идеја је била да, у сарадњи са околним главарима, подигну комплетно подручје Херцеговине и Црне Горе ударајући на нека најважнија утврђења као што су Гацко и Никшић. Реални домет овог прегнућа, на концу, остао је готово незнатан, јер је акција пропала након нешто мање од два месеца, показујући да власт Османлија још није довољно уздрмана. Историчар Живко Андријашевић наводи да је „црногорско војевање око турских градова и утврђења било више демонстрација оданости словенском цару, него озбиљан војнички подухват, будући да потребног оружја и војника за освајање турских утврда они нису имали”.
Иако је са војничке стране ово био потпуни пораз устанка, његов далекосежни домет је у томе што Цетиње успоставља трајне везе са Петроградом, вежући свој мали чамац за велику руску лађу. Та веза ће бити кључна осовина буђења и ослобађања хришћана у наредним деценијама и вековима.
Михаилов долазак у Црну Гору опевао је и велики Петар II Петровић Његош у своме делу Огледало српско, где каже:
„Кад Русија с Турцим’ ратоваше,
Петар Први, император руски,
оправио посланика свога
Михаила Милорадовића
(од старине из Херцеговине)
да понесе Црној Гори књиге
Петровићу Данилу владици
и главаром од Горице Црне”
Михаило Милорадовић је након неуспешног устанка, који је резултирао турском похаром Црне Горе, опет завршио у Русији, али овај пут, по свој прилици, трајно. Од тада се трагови породице прате из извора које доноси руска грана Милорадовића.
Траг у царској Русији
По њиховом предању, у Русију – тачније, на простор данашње Украјине – дошла су сва три сина Илије Милорадовића и ту започела свој нови живот. Судећи по дубровачким и другим изворима, то трајно насељење породице вероватно се догодило око 1713. године, јер се након тога појављују само имена њихових женских потомака. Породица Милорадовић је од цара добила велика имања у Полтавској и Черниговској губернији и ту су временом градили свој друштвени углед, који је врхунио у беспрекорној војној служби, али и у културном и образовном раду.
Представници овог племићког рода правили су чврсте везе са украјинским (малоруским) племством кроз бракове са родом Тарновских, Скоропадских и осталим важним и богатим породицама. Милорадовићи су дали читав низ царских официра који су војевали за рачун Романових широм Европе у ратовима вођеним против Турака, Француза, Немаца и других руских непријатеља. Њихова војничка слава највећи домет достиже у лику и делу Михаила Андрејевича Милорадовића, руског полководца и команданта из наполеонових ратова.
Увертиру за Михаилову блиставу војну каријеру направио је његов отац Андреј Милорадовић. Он је у борбама против Османлија својом храброшћу заслужио више вредних ордена, између осталог и орден Св. Александра Невског. Забележено је да је Андреј био веома поштован од војске, као и да је био лични пријатељ чувених генерала Суворова и Кутузова. Уз Суворова је као официр сазрео и његов син Михаило, који се истакао у борбама у Италији. Казује се да је „у прелазу преко Алпа, Милорадовић заповедао једном од претходница. Кроз Швајцарску се свакодневно тукао са непријатељем дајући примере необичне неустрашивости. За тај рат, осим Анинске ленте, награђен је командирским крстом Св. Јована Јерусалимског у брилијантима. У овом периоду име Милорадовића постало је познато у Русији и чувено у Европи”.
Михаило је учествовао и у ратовима против Турске, па је 1808. године имао прилику да се у близини Букурешта сретне са представницима вожда Карађорђа. У војном походу против Наполеона Бонапарте Милорадовић се показао као неустрашив официр, који је од Кутузова добио „половину војске” на располагање у гоњењу француских трупа ка западу. У много прилика је тукао Французе, стекавши тако неизмерну славу међу својом победом овенчаном војском. Вративши се у Петроград добио је високу службу генерала-губернатора царске престонице, као и наследно звање грофа руске царевине.
Његова смрт је, такође, ушла у легенду као нечастан и кукавички чин једног побуњеника на „Сенаторском тргу”. Било је то 1825. године у току побуне тзв. „Декабриста”, које је Милорадовић покушао умирити долазећи међу њих и одговарајући их од превратничких наума. Историја казује да је у томе послу готово успео, али му је мучки пресудио један пољски Јеврејин, Каховски. Милорадовића је његов хитац тешко ранио. Превезен је жив до болнице где је, нажалост, подлегао повредама. Кажу да је у последњим тренуцима живота славио што га није убио „војнички метак”, видевши да извађено зрно не одговара војничком калибру. За овим генералом је жалио цео Петроград, где се данас налази његов споменик подигнут 2016. године. Михаило Милорадовић није имао мушко потомство, па се његово грофовско звање морало преносити по „побочним” линијама породице.
Достојанство и војничку славу претка понео је и генерал-лајтант Григорије, који је живео поткрај XIX века и био успешан официр царске војске. Њему је цар Александар дао грофовску титулу у знак сећања на генерала Михаила. Григорије је запамћен и по томе што је 1883. године посетио манастир Житомислић и богато га даривао. Симбол те посете је плоча која је постављена на јужном зиду припрате манастирске цркве. У архиви породице налази се аутограм који је том приликом Григорије добио од архимандрита Серафима Перовића. Тај његов гест показује да и поред векова одсутности са херцеговачког тла није изгубљено сећање на славну прошлост породице и њену богату неимарску делатност.
Треба споменути да постоји и тзв. „славонска грана” породице Милорадовић и да је њен утемељивач, Јефтимије (Јероним) Милорадовић, добио потврду племићког достојанства од Марије Терезије носећи звање „Милорадовић од Храбреновића од Дубраве”. По свој прилици и он се у каснијем добу живота преселио у Русију, али је један део породице остао на територији Хабзбуршког царства.
Престиж у Малорусији
Милорадовићи су, осим војничке славе, остали упамћени и по томе што се око њихове куће водио веома интензиван културни живот на простору Черниговске и Полтавске губерније, где су били стационирани крупни земљишни поседи породице. Иако су бројни њени чланови дали допринос на разним пољима друштвене активности, овде ћемо поменути лик и дело брачног пара Лава и Јелисавете Милорадовић, који су много улагали у културу и о којима су похвално говорила нека велика имена тога доба.
Кућа ове гране Милорадовића била је прави „културни салон” и чвориште дешавања у Полтавској губернији. Сама грађевина, нажалост, није сачувана до данас, али је очувана жива приповест о њеном значају. Посетиоци у кући Лава Милорадовића били су оперска и камерна певачица Дарија Леонова, познати глумци из Малоруског позоришта Марко Кропивницки, Михаил Старицки, композитор Николај Лисенко и други. Модест Мусоргски, који се сматра једним од највећих руских композитора у историји, називао је кућу Милорадовића „центром уметности”, а грофицу Јелисавету је сматрао за „лепу, веома добро образовану и модерну Европљанку”. Она је била позната и по отварању школа, одржавању јавних предавања и учења, као и по хуманитарном раду.
Доброчинство ове породице исказано је и након укидања кметства, када су Лав и Јелисавета уступили 10% више земљишта својим дојучерашњим кметовима, него што је то било потребно и предвиђено царским решењем.
Треба поменути и једну занимљиву чињеницу за Јелисавету Милорадовић, која даје извесну политичку димензију њеном целокупном раду. Наиме, забележено је да је она била велики спонзор песника Тараса Шевченка и друштва које се око њега окупљало у промоцији идеја украјинске посебности и својеврсне нетрпељивости према руском цару. Из дела њених писама се јасно види да је и сама имала изразито негативне ставове о деловању царског двора.
Није познато да ли је те њене напоре подржавао муж, са којим је била у поприлично напетим односима, али из породичне историје једне гране Милорадовића, коју је испричао Борис Милорадовић, јасно је да су поједини чланови гајили јака про-украјинска осећања. Да ли су она формирана у том периоду или касније у отпору према совјетској власти, то није до краја разјашњено, али је сигурно да су у Други светски рат неки Милорадовићи ушли са јаким украјинским идентитетом. То их је разликовало од великог дела породице који је био ближи Петрограду и касније Москви и до данашњег времена сачувао изразит (про)руски карактер.
Октобарска револуција као догађај-међаш руске историје, била је кобна и по ову племићку и велепоседничку породицу. Расцеп на црвене и беле поделио је Милорадовиће у овим смутним временима, неке чувајући на својим огњиштима, а друге гонећи пут белог света у потрази за сигурним уточиштем од комунистичке власти. На страни „црвених” се борио, између осталих, Родион Милорадовић, херој Другог светског рата. Онај „бели”, емигранстки део породице који је био везан за цара, настанио се у Западној Европи носећи са собом историјску титулу грофова руског царства.
Њу је носио Александар Григоријевич Милорадовић, који је живео у Паризу до своје смрти 1952. године. Пошто није имао мушких потомака, титулу је након њега преузео Серафим Милорадовић, његов најближи сродник, настањен такође у Паризу. Нажалост, ни он није имао мушког потомства, па се може сматрати да је са њим директна грофовска линија Милорадовића угашена. Од његове три ћерке, Александра се удала у племићку кућу О’Крој, која је у првом наследном реду за цареве „Светог римског царства”. Остале две, Татјана и Маргарита (Марина) живе данас у Паризу. Аутор ових редова их је покушао контактирати али, нажалост, безуспешно.
Милорадовићи у Америци
Једна грана Милорадовића – потекла од Гаврила, Илијиног сина с почетка XVIII века – данас живи у САД. Њен најстарији представник, Борис Милорадовић, каже да су на простору данашње Украјине живели до краја Другог светског рата. По његовим наводима, породица је доста пострадала у току тзв. „Голодомора” из 1930-их година XX века и гајила је јака анти-комунистичка осећања. Такође, њихов идентитет је био, и до данас остао, изразито украјински.
Борисов деда, који је носио име Микола, био је поборник украјинске аутокефалне цркве, успостављене у току Другог светског рата и, по свој прилици, жесток противник Совјетског Савеза. Крај рата дочекао је у једном кампу за избеглице у Аустрији, одакле је 1950. године отишао у САД, где је убрзо и умро. Борис додаје да је његов отац Петар у страху од КГБ-а дуго крио породичну историју и тек 1980-их година, на подстицај једног професора са Универзитета у Пенсилванији, испричао је сину своја знања о прошлости Милорадовића.
То је подстакло Бориса да путује на локалитете везане за њихову историју, па је тако походио и манастир Житомислић 2005. године, настављајући традицију враћања овој великој породичној светињи. Посетио је и место Милорадове (Myloradove) у Украјини, за које је јасно како је и по коме добило име. Борис има три сина са којима живи у Филаделфији, далеко преко Атлантика, али ипак чувајући сећање на своје порекло, историју и традицију, као и на кршевиту Херцеговину.
Милорадовићи у Србији
Данас у Србији живи релативно бројна породица Милорадовића, која има неколике гране чија повезаност овом приликом није детаљно обрађена. Правник Иван Милорадовић из Крагујевца каже да његова породична линија вуче корене из Драгачевског краја, где су сасвим сигурно били настањени већ у време друге сеобе Срба под вођством Арсенија IV Јовановића-Шакабенте. Ти Милорадовићи славе Св. Луку и данас живе широм Србије.
Из Херцеговине је, након устанка „Невесињска пушка” и аустроугарске окупације која је уследила, у Србију дошао и Гаја Милорадовић. Он се населио у селу Бојник код Деспотовца. Из свог старог краја је понео славу Св. Архангела Михаила, коју његови потомци славе и данас. Гаја је био имућан домаћин и располагао је имањем од чак 20 хектара, које су након Другог светског рата заплениле нове, комунистичке власти. Осим тога, био је и политички активан човек и један од оснивача Народне радикалне странке. Бележи се да је након неуспеле Тимочке буне, у време краља Милана Обреновића, осуђен на робију, али је касније, као и остали радикали, помилован. Поживео је до 1918. године, када су га бугарски окупатори убили, пред само ослобођење.
Његов син Душан Милорадовић такође је био политички активан у Демократској странци која је настала од „самосталних радикала” и Прибићевићеве групације „пречанских Срба” 1919. године. Имао је петоро деце. Њихови потомци и данас живе у Србији, а причу о овој грани породице испричао ми је др Ненад Милорадовић, угледни машински инжењер из Београда. Ненад је покривао врло одговорне функције у сектору безбедности и наменске производње, а највећи део каријере провео је у предузећу Југоимпорт-СДПР. Данас обавља функцију помоћника министра одбране у Сектору за материјалне ресурсе.
Такође, познато је да у Србији живи и један део породице који је непосредно везан за Милорадовиће из Русије. Њихову историју је у јавност, пре неколико година, изнео Милан Милорадовић, биохемичар из Београда. Према његовој причи, када је почетком XVIII века Михаило Милорадовић са својом браћом отишао у Русију он се, као што је већ поменуто, враћао у Херцеговину у неколико наврата. Пошто је у то време на руском двору био веома поштован култ Александра Невског, Михаило је његову славу и знамење пренео на своје најближе сроднике предлажући им да Невског узму за своју крсну славу. Братственици се томе нису противили и прихватили су овог руског свеца за заштитиника. Тиме је трајно издвојена, као посебна, ова грана породице која је у време Милоша Обреновића настањена у околини Карановца (Краљева) у Србији.
„Моји Милорадовићи су се доселили, дошли и заузели имања у Србији, јер су се Турци већ повлачили, а Милош Обреновић је то стимулисао. На сеоском гробљу у село Конарево је откривена плоча на којој пише одакле смо дошли”, казује Милан Милорадовић.
Милан је уједно најстарији представник ове породице, која носи нераскидиву везу са грофовском кућом из царског Петрограда. Његовом причом се затвара пун круг историјског кретања Милорадовића од Стоца и Дубровника преко царске Русије па до Милошеве Србије. Иако је имала бурну и тешку историју, живећи на цивилизацијској међи Истока и Запада, породица је до данашњег дана сачувала своје јединствено презиме и веома богато сећање на прошлост изниклу из тврде херцеговачке земље. Оне земље на којој и данас – као камени сведоци векова – стоје споменици које су Милорадовићи подигли, оставивши их генерацијама на понос и на чување.
Михаило Братић
