Мустафа Голубић једна је од најтајанственијих личности наше савремене историје. Рођен је у Стоцу, у источној Херцеговини, 24. октобра 1889. године.
Као најбољег ђака основне школе, општина га је послала у гимназију у Сарајево. Ту је похађао пет разреда, а када је Аустроугарска извршила анексију Босне и Херцеговине, са својом сиромашном породицом сели се у Београд, где је наставио образовање. Те године постао је члан Младе Босне. Одмах по избијању Првог балканског рата, Голубић је ступио у Танкосићев четнички одред, с којим је учествовао и у борбама на Мердару, где се посебно истакао. Престолонаследник Александар Карађорђевић одликовао га је за храброст орденом Обилића.
Након матуре 1913. године, са стипендијом владе у Београду, одлази на студије права у Лозану и Женеву, а онда у Париз, где ће постати члан организације Уједињење или смрт.
Голубић је прекинуо студије по избијању Првог светског рата, вратио се у Србију и укључио у јединице Ужичке армије. Убрзо је унапређен у чин поручника и прекомандован у Краљевску гарду. Учествовао је у чувеним биткама на Церу и Колубари. Мустафа се борио у саставу српске војске у свим борбама, повлачио се преко Албаније, одмарао се на Крфу, пробијао је Солунски фронт. Током Солунског процеса – када је регент Александар (под лажном оптужбом и режираном смртном пресудом) уклонио Аписа и остале „црнорукце”, Голубић је одбио да сведочи против Аписа, због чега је осуђен на годину дана затвора и избачен из војне службе. Интерниран је на Крф, одакле је, уз помоћ др Јевта Дедијера, успео да побегне у Француску, а затим у Швајцарску.
Док је студирао у Швајцарској, ушао је у структуре Коминтерне (Комунистичке интернационале, организације у којој су биле све комунистичке партије у Европи) и почео за њу да ради, а потом се у Москви школовао за официра НКВД-а (Народни комесаријат унутрашњих дела).
Постоје снажне индиције да на Видовдан 1921. године, учествовао у организацији покушаја атентата на регента Александра, када је Спасоје Стејић бацио динамит са зграде Министарства трговине на аутомобил с будућим краљем (погодио је телефонске жице). Голубић, који је тада још био у земљи, ухапшен је и интерниран у манастиру Раковица, али пуштен је због недостатка доказа.
Међутим, имајући у виду његово касније деловање, као и чињеницу да је из Беча тридесетих руководио свим совјетским тајним службама на тлу Краљевине Југославије, то није немогуће.
За његово име се везују бројне оружане акције из раног периода окупације: од постављања бомбе испод трибине с које је војни заповедник Србије, генерал-мајор Лудвиг фон Шредер требало да посматра дефиле својих трупа, преко дизања у ваздух бензинског магацина на Ташмајдану, па до подметања 423 експлозивна пакета у подруму куће поред оне у којој је требало да се сретну најистакнутији фолксдојчери.
Мустафа Голубић је неколико пута као „слепи путник” путовао у САД. У Њујорку је киднаповао једног совјетског двоструког агента који је почео да ради за америчке тајне службе. Успео је да га пребаци у Москву. Тада је дигао на ноге ФБИ и настала је права потера за њим.
Због страха од присуства Мустафе Гаћиновића у Београду, Иван Стево Крајачић га је, највероватније уз сагласност Јосипа Броза, коме је Голубић био права ноћна мора, почетком јуна 1941. године анонимно пријавио Гестапоу.
Немачка тајна служба је 7. јуна провалила у Голубићев стан и одвела га у Бањички логор. Мучење човека, који је преживео Стаљинове чистке без огреботине, и три деценије се спремао за такав сценарио и крај – није уродило плодом. Немцима ништа корисно није рекао, осим гомиле лажи и измишљотина, а 11. јуна 1941. године одиграо се онај последњи чин у Пионирском парку, када је Голубић у шаторском крилу донет у парк, стављен на столицу и стрељан. На истом месту је и сахрањен.
Црвеноармејци, пронашли су његов гроб октобра 1944. године, одмах по ослобођењу Београда, и ексхумирали га. Доктор Војислав Стојановић извршио је аутопсију и утврдио да су му скоро све кости биле поломљене. Потом је пренет у Москву и сахрањен, уз највише војне почасти, као херој Совјетског Савеза. Спомен-плоча с његовим именом постављена је у Алеји бораца НОР-а на Новом гробљу у Београду.
