Filip Filipović saopštio je da definitivno odlazi u penziju. Ovim odlaskom zatvara se jedno od najuspešnijih poglavlja u istoriji srpskog i svetskog vaterpola. Karijeru je okončao osvajanjem završnog turnira Nacionalne lige u Sjedinjenim Američkim Državama, u kapici kluba iz Los Anđelesa, čime je na simboličan način stavio tačku na dugogodišnji niz trofeja.
Iako je pre dve godine najavio povlačenje, vratio se u bazen i odigrao još jednu sezonu. Ovoga puta, kako je sam rekao, odluka je konačna:
„Nećete me više videti u bazenu, da. To je to. Odlučio sam. Nisam želeo da najavljujem ništa, jer kad god sam najavljivao nešto bi se desilo. Kao što sam rekao, dobio sam signal i to je to. Poslednji šut, poslednji gol.“
Osvrćući se na završnicu karijere, istakao je da nije mogao da zamisli bolji kraj:
„Zahvalan sam na tome što sam bio deo ovog kluba, ovo je moja poslednja utakmica u karijeri i nisam mogao da zamislim da će se završiti ovako.“
Kao kapiten reprezentacije Srbije, Filipović je bio jedan od nosilaca igre generacije koja je godinama osvajala najveća takmičenja. Ukupno 35 medalja sa velikih turnira, uključujući olimpijska zlata, svetska i evropska odličja, govore o kontinuitetu uspeha na najvišem nivou.
Njegov klupski put obuhvatao je nastupe za Partizan, Pro Reko, Radnički, Solnok, Olimpijakos i Novi Beograd, uz brojne nacionalne i evropske trofeje, uključujući i više titula šampiona Evrope.
Govoreći o onome što će mu najviše nedostajati, Filipović je naglasio da to nisu trofeji:
„Ne nedostaju mi golovi, titule… jer sam osvojio sve. Ali ova prijateljstva, to će mi faliti.“
Na kraju je poručio da ostaje u sportu, ali u drugačijoj ulozi:
„Sada ću krenuti drugim putem. Ostaću u vaterpolu, ali će biti drugačije od igranja u bazenu.“
Njegov odlazak označava kraj jedne izuzetno uspešne karijere, obeležene rezultatima, dugim trajanjem na vrhunskom nivou i značajnom ulogom u jednoj od najtrofejnijih generacija srpskog sporta.
