Крајем маја, Доналд Трамп је отпустио директорку Америчке канцеларије за ауторска права. Дан раније, Канцеларија је објавила извештај под називом „Ауторска права и вештачка интелигенција, део 3: Обука генеративне вештачке интелигенције“.
За технолошке компаније које су уложиле велике суме у Трампов долазак на власт, овај извештај је представљао објаву рата: довео је у питање одрживост одбране познате као „поштена употреба“ (fair use), на коју се ослањају OpenAI, Meta и друге технолошке фирме како би неограничено прикупљале податке са интернета за обуку својих модела.
Борба за ауторска права у британском парламенту
Заштита ауторских права је само једно од многих спорних питања које доноси развој вештачке интелигенције. Након владине јавне расправе, ово питање се жустро расправља у британском парламенту, конкретно између владе, која контролише Доњи дом, и Дома лордова.
Барониса Бибан Кидрон, која предводи борбу за носиоце ауторских права, изјавила је: „Влада жели да поклони власничка права онима који су их стекли, у име раста, раста и раста. Али влада не може да каже коме ће тај раст припасти, нити колики ће бити. Једино у шта су сви сигурни — влада, опозиција, компаније које се баве вештачком интелигенцијом и они којима се одузимају права — јесте да тај раст неће припасти креативним индустријама.“
Зашто је заштита интелектуалне својине важна?
Основни принципи овде нису контроверзни. Као друштва, сагласни смо да интелектуална својина мора бити заштићена. Праведно је да људи имају користи од свог рада. Стога је праведно и да компаније које развијају и објављују књиге, музику, филмове и слично имају користи од сопственог труда.
Осим што је праведно, то је и економски корисно — ствара економску вредност. Ако нека компанија жели да користи туђу креативност, треба да плати за то. Зато цивилизоване земље признају ауторска права.
Сложеност и изазови трајања и спровођења ауторских права
Ипак, интелектуална својина, а посебно ауторска права, отварају многа комплексна питања. Једно од њих је трајање те својине. У Великој Британији, књиге, музика и филмови су заштићени 70 година након смрти аутора. То јесте произвољно, али то је закон. Друго питање је спровођење тих права.
Како истиче Кидрон, аутори имају право да знају када се њихова дела користе у обуци алгоритама. Пошто је крађа ауторских права постала анонимна, носиоци права не могу да их заштите. Велики проблем је — недостатак транспарентности.
Став владе: тактичка попустљивост или прагматизам?
Стармерова влада тврди да је отворена за разне опције. Али још увек није одбацила сценарио „искористите шта год желите“. Један разлог за то би могао бити страх да би увођење транспарентности наљутило америчку владу — која је већ сумњив савезник — јер су технолошке компаније у САД веома утицајне.
Други разлог може бити уверење да ће економски добици од повољног односа према индустрији вештачке интелигенције надмашити штету коју ће претрпети креативне индустрије. Трећи разлог је можда сумња да би захтев за транспарентношћу уопште био спроводив.
Креативне индустрије као економски и културни темељ
Ови ставови можда нису неразумни. Али постоје озбиљни контрааргументи. Влада сама процењује да су креативне индустрије 2022. године створиле 126 милијарди фунти додате вредности (5% БДП-а) и запошљавале 2,4 милиона људи. Отворено је питање да ли ће индустрија вештачке интелигенције икада достићи тај ниво у Великој Британији.
Осим тога, креативне индустрије представљају најбоље што Велика Британија, па и човечанство, има да понуди. Идеја да се њихов рад поклони бесплатно је — одвратна.
Последице „брзог деловања“ технолошких компанија
Такође, тешко да више можемо веровати овој индустрији. Њихов мото је „крећи се брзо и руши ствари“. Па, рушили су — између осталог, ментално здравље младих, а у мом личном случају, путем „дипфејк“ видеа, нарушили су контролу над ширењем финансијских превара.
Историјски преседани и непромењени мотиви
Занимљиво је да током већег дела 19. века САД уопште нису признале међународна ауторска права у домаћем законодавству. Сам Ентони Тролоп се оштро жалио на крађу ауторских права над својим књигама: „Храбро се тврди да воле да присвајају туђу имовину, и да ће, пошто то могу чинити некажњено, наставити тако. Али, колико сам ја могао да проценим, тај аргумент не долази од народа, већ од издавачких левијатана и политичара које су ти левијатани придобили за своје интересе.“ Данас су левијатани другачији — али мотив је исти.
Партнерство, а не ропство
Како Кидрон закључује, постоји прилика за добар однос између технолошких гиганата и креативних индустрија. „Али овај приморани брак, по условима ропства — то није тај однос.“ И с тим се слажем.
