Предузећа не морају да буду фокусирана искључиво на профит већ, примера ради, и на заштиту животне средине или запошљавање особа са инвалидитетом. Тада долазимо до термина социјалног предузетништва чији је циљ и допринос заједници, а не само добра „бизнис прича“.
Овај сектор је у Србији, у поређењу са бројкама из Европске уније, ипак значајно мање развијен, али то не значи да не постоје примери добре праксе.
Примери који буде пажњу јавности
На самом почетку, тешко је и утврдити тачан број социјалних предузећа у нашој земљи, али ситуација ће убудуће бити нешто прегледнија захваљујући бази предузећа које је развила организација NALED.
О томе, али и о многим другим изазовима који прате социјално предузетништво у Србији, разговарали смо са нашим саговорницима.
Колико има социјалних предузећа у Србији?
„Број социјалних предузећа у Србији није једноставно проценити, јер велики број њих и даље није захтевао такав статус. Процене су да их има неколико стотина, вероватно између 200 и 500.
Према подацима са Портала отворених података из марта 2025, само 25 субјеката имало је формално уписан статус социјалног предузетништва, од тога 20 удружења и 5 привредних друштава. Овај број је несумњиво већи, али док се не успоставе јасни бенефити за предузећа која стекну овај статус, тешко је очекивати значајнији раст броја регистрованих социјалних предузећа“, поручује Жељко Митковски, проџект менаџер из организације Smart kolektiv.
Главни проблем – мало користи, много администрације
Према речима Невене Јањић, координаторке за регулаторну реформу у NALED, главни разлог неслагања у бројкама лежи у чињеници да тренутни статус доноси административне захтеве, али недовољно јасно дефинисане користи.
База социјалних предузећа као каталог
Међутим, база социјалних предузећа би требало да обједини све релевантне информације на једном месту и служиће као својеврсни „каталог“.
„База ће омогућити боље мапирање сектора и препознавање активних предузећа у Србији. Истовремено, База доприноси јачању друштвеног дијалога повезивањем јавног, приватног и цивилног сектора.
Укључивањем социјалних предузећа у одрживе ланце снабдевања и моделе одговорне потрошње, подстиче се примена ЕСГ стандарда, док се дугорочно доприноси ефикаснијој примени јавних набавки“, истакла је, додавши да се са израдом почело у јесен 2025. године.
„Сакупили смо податке за више од 100 предузећа и тренутно их постављамо на једноставну, лако претраживу веб платформу. Садржај Базе конципиран је тако да пружи комплетан увид у идентитет и капацитете сваког социјалног предузећа. Обухвата основне податке, од правног облика и статуса предузећа, до прецизне класификације по секторима, уз посебан фокус на типове производа и услуга“, додала је.
У Србији статистичка грешка, у Европи озбиљан сектор
Упркос малим бројкама, то не значи да нема предузећа која добро послују. Један од врло успешних примера у нашој земљи је Авлија одрживог развоја у Богатић, где се запошљавају особе са инвалидитетом и пружају социјалне услуге људима са менталним и интелектуалним потешкоћама. Са друге стране, развили су и социјално предузетништво.
Разлике претворили у прилике
„Ми смо разлике претворили у прилике. Авлија одрживог развоја је концепт пословања где се преклапају социјална заштита, професионална рехабилитација и запошљавање особа са инвалидитетом и социјални ‘бизнис’. Успех, ако о њему можемо да говоримо, налази се у добром балансу социјалних и економских циљева. Унапређење квалитета живота корисника путем квалитетног пружања услуга социјалне заштите довело је до задовољства појединаца, породица али и читаве заједнице.
Економска одрживост је обезбеђена диверсификацијом извора прихода, од пројектних средстава, преко средстава обезбеђених путем јавних набавки за услуге социјалне заштите, подстицаја за запошљавање особа са инвалидитетом од стране надлежног министарства, као и прихода од производа и услуга из саме Авлије.
Успешном пословању Авлије умногоме доприноси стратешка опредељеност локалне самоуправе да у континуитету подржава услуге у заједници социјалне заштите као и инклузију особа са инвалидитетом“, поручио је Мирољуб Николић, директор удружења Каритас Шабац.
Европа далеко испред Србије
Како за наш портал истиче Мирољуб Николић, који руководи Авлијом, тешко је упоредити развој социјалне економије и социјалног предузетништва у Србији и у остатку континента јер у ЕУ скоро 6,5% од укупног броја запослених ради у овом сектору који обухвата социјална предузећа, кооперативе, узајамна друштва, удружења и фондације.
„Они су запослени у око 2,8 милиона пословних субјеката социјалне економије у Европи, што представља око 10% свих предузећа у Европској унији. Стратешким документима дефинисано је пословање и подршка субјектима социјалне економије и социјалног предузетништва. Код нас, када говоримо о предузећима која послују у складу са концептом пословања субјеката социјалне економије, ради се о малом броју, такорећи статистичкој грешци.
И даље су то углавном невладине организације које су активне већ више од деценије на овом подручју, претпоставка је да их има око 300–400, предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, њих око 60, и мали број правних субјеката који су стекли статус социјалних предузећа у складу са Законом – процењује се да их има око 26“, поручио је.
Велика зависност од грантова
И Митковски је сагласан да је социјално предузетништво у нашој земљи релативно млад сектор.
„Према последњем мапирању Impact Europe-а, мање од 20% социјалних предузећа основано је пре 2010. године. Ови подаци се поклапају и са нашим проценама. Поређења ради, у истраживању European Social Enterprise Monitor 2023–24, које је обухватило више од 1.800 социјалних предузећа у 30 земаља, претежно из Европе и ЕУ, око 36% њих основано је пре 2010. године.
Разлика није само у годинама, ради се о структурно различитом степену зрелости сектора. То значи да многа социјална предузећа код нас још граде основне пословне моделе, док предузећа у ЕУ већ имају развијене системе финансијског управљања, односе са инвеститорима и оквире за мерење друштвеног утицаја.
Оно по чему Србија заостаје је и велика зависност од грантова. У Европи је слика другачија, а приходи од продаје производа и услуга представљају примарни извор за близу 75% социјалних предузећа.
Значајан део проблема лежи у доступним финансијским инструментима и у регулаторном оквиру. Србија је 2022. године усвојила Закон о социјалном предузетништву, што је био важан корак, али сам законски оквир још није у потпуности заживео у пракси, тачније недостају подзаконска акта, регистар није јавно доступан, а увид у статус могућ је само за појединачно предузеће.
Не постоје јасни подстицаји за приватни сектор да улаже у социјална предузећа. Такође, предузећа која су стекла статус немају јасне бенефите, јер Програм развоја социјалног предузетништва није усвојен“, истиче наш саговорник из Smart kolektiv.
Сарадња је кључ
Јаз између Србије и Европе није непремостив, али неће се затворити сам од себе, уверен је Митковски.
„Потребан је системски приступ, сарадња и финансијски инструменти који одговарају стварном, а не замишљеном степену развоја сектора. Охрабрује то што институционална и корпоративна подршка за социјална предузећа у Европи расте, а на шта указују и налази евалуације Акционог плана ЕУ за социјалну економију који су објављени у марту ове године.
Са друге стране, подршка постоји и међу грађанима ЕУ, јер чак 93% испитаника сматра да би предузећа требало да се воде вредностима социјалне економије, попут реинвестирања добити у заједницу и демократског управљања. Циљ је да сектор постане конкурентнији и препознатљивији до 2030. године“, рекао је.
Резервисане јавне набавке као решење
Николић поручује да је сарадња кључна.
„Развој социјалног предузетништва у ЕУ је уско повезан са сарадњом на локалном нивоу, супсидијарношћу и делегирањем услуга. У том смислу, према мом мишљењу, јединице локалне самоуправе које желе да промовишу развој концепта социјалног предузетништва треба да кроз јавне набавке и уговарање покажу конкретну опредељеност.
Потребно је увести ‘резервисане јавне набавке’ где би социјална предузећа имала предност, чиме би се омогућило да држава купује њихове производе и услуге. То треба прво ускладити на подручју законодавства.
У овом тренутку само предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом могу да користе овакву могућност, иако ни ту резултати у пракси нису охрабрујући.
Са друге стране, треба омогућити социјалним предузећима да лакше преузму део јавних услуга попут социјалне заштите, услуга одржавања, чишћења и слично“, навео је.
Да ли је Закон о социјалном предузетништву камен спотицања?
Иако стручњаци са којима смо разговарали истичу позитивне стране Закона о социјалном предузетништву, самим тим што формално препознаје овај сектор, недовољно развијени подстицаји су нови проблем. Због тога се ради на усвајању Програма развоја социјалног предузетништва који би требало речи да претвори у дела, тачније у конкретне подстицаје.
„Да би статус социјалног предузећа имао стварни значај у пракси, неопходно је његово јасно повезивање са конкретним бенефитима, попут пореских олакшица, приступа повољним изворима финансирања и, нарочито, приоритетног третмана у поступцима јавних набавки.
Такође, важно је обезбедити потпуну примену закона – Регистар субјеката социјалног предузетништва треба да буде јавно доступан и функционалан, како би компаније и локалне самоуправе које желе да своје ланце снабдевања учине етичким и одрживим, имале једноставан увид у то ко су регистрована социјална предузећа у њиховој близини.
Додатно, потребно је усвојити подзаконски акт који прецизно уређује обавезе извештавања о друштвеном учинку, будући да је Законом прописана обавеза, али не и начин извештавања“, истиче наша саговорница из NALED.
Закони нису довољни без подршке
„Побољшање закона не лежи само у измени текста, већ у синергији са другим законима (пореским, законом о раду, законом о социјалној заштити и сл.) и ефикасној примени подзаконских аката, како би се од ‘папира’ дошло до одрживих социјалних бизниса.
Са друге стране, концепт социјалног предузетништва се не развија ‘само’ законским решењем. Потребно је подизање свести на свим нивоима, сензибилизација државних органа, укључивање заједнице али и ‘мотивација’ организација као и ‘регрутација’ нових ресурса који би у будућности развијали и носили читав сектор“, рекао је Николић.
Шта доноси Програм развоја социјалног предузетништва?
„Програм би требало да обезбеди прелазак са декларативне подршке на конкретне подстицаје, а његово усвајање ће омогућити држави, покрајинама и локалним самоуправама да кроз своје буџете директно подрже рад социјалних предузећа.
Посебно се залажемо за прописивање финансијске подршке, укључујући набавку опреме, покривање оперативних трошкова и зарада, као и пореских олакшица и субвенционисаних каматних стопа.
Када је реч о нефинансијској подршци, требало би је усмерити на јачање капацитета социјалних предузећа, нарочито у првим годинама пословања, попут менторске подршке, оснивања инкубатора за социјална предузећа, доделе ваучера за професионалне услуге и увођења критеријума за додатно бодовање апликација социјалних предузећа на јавним конкурсима.
Ове мере имају за циљ да унапреде одрживост и развој сектора, истовремено подстичући стварање друштвене вредности“, истакла је Невена Јањић.
Читав низ изазова пред сектором
Социјална предузећа у Србији суочавају се са читавим низом препрека које се међусобно преплићу, поручује Митковски.
„Србија је 2022. године усвојила Закон и била међу првима у региону, али искуства из других земаља показују да сам закон не може покренути сектор без пратећих подстицаја.
Програм развоја социјалног предузетништва, који је требало да дефинише конкретне финансијске олакшице, субвенције и мере подршке, још није усвојен.
То потврђује и Извештај Европске комисије о Србији за 2025. годину који указује да је Србија и даље умерено припремљена у области предузетништва, уз ограничен напредак и потребу за предвидљивијим условима пословања и јачом подршком малим бизнисима.
Према управо објављеном регионалном истраживању, више од половине социјалних предузећа на Западном Балкану послује са годишњим буџетом испод 50.000 евра, а две трећине већину свог екстерног финансирања (76–100%) обезбеђује из грантова.
Многа социјална предузећа долазе из непрофитног сектора и још увек су у процесу прилагођавања тржишном пословању.
Истовремено, појам ‘социјално предузеће’ и даље се често меша са социјалном заштитом, уместо да се препознаје као пословни модел са друштвеним утицајем.
Уз то, социјална предузећа нису довољно видљива ни у друштву ни у оквиру ширег пословног сектора.
На страни капитала, нема довољно прилагођених финансијских инструмената и формалних мрежа импакт инвеститора. У Србији не постоји ни закон о микрокредитирању, што је још једна системска празнина“, истакао је.
Подршка кроз хабове, конференције и ЕУ пројекте
Свако ко послује у области социјалног предузетништва, а потребне су му обуке, корисне информације или контакти, може се обратити NALED, који је успоставио Хаб за социјално предузетништво са циљем повезивања социјалних предузећа, локалних самоуправа и приватног сектора, или Smart kolektiv који већ 20 година ради на повезивању бизниса и цивилног друштва.
Smart kolektiv је покренуо и Форум социјалних иновација, једну од конференција са најдужом традицијом у области социјалних иновација, социјалног предузетништва и импакт инвестирања, а ове године ће бити одржан 4. јуна у Београд.
Како се истиче, у наредном периоду, кроз пројекте Европске уније, планира се развој осам ресурсних центара за подршку социјалном предузетништву у Србији, додељивање грантова у износу до 300.000 евра током наредне две године, као и менторска подршка социјалним предузећима за унапређење пословних модела.
