Težnja za prekrajanjem istorijskih činjenica stara je koliko i istorijska nauka. Tačno je da „učiteljicu života” pišu pobednici, ali je takođe tačno da je pišu i pobeđeni. I jedni i drugi u prvi plan ističu „istinu” onako kako je oni shvataju i doživljavaju, a neretko i u skladu sa svojim ideološkim shvatanjima i nacionalnim interesima. U mozaiku mnogih istorijskih zbivanja, sa istinom se često isprepliću i komadići koji nastoje da je zamagle, obezvrede, ili, ako već ne može drukčije, da je bar minimiziraju.
Falsifikovanju istorijskih istina, međutim, najuspešnije se suprotstavlja sačuvana arhivska građa čiji sadržaji sputavaju svako krivotvorenje istorijskih činjenica, bez obzira na to da li potiču od pobeđene ili poražene strane. U mnogim institucijama u Srbiji postoji na hiljade arhivskih dokumenata iz buna, ustanaka i ratova koje su Srbi vodili u 19. i 20. veku, među kojima je i mnogo onih koji svojom autentičnošću ne dozvoljavaju nikakvo prekrajanje istorijskih istina.
Među brojnim dokumentima koji se čuvaju u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, arhivima Srbije i Jugoslavije i arhivskoj građi udruženja koja neguju srpske ratne tradicije, nalazi se i dokument o kapitulaciji Bugarske u Prvom svetskom ratu. Mada ga nema u istorijskoj literaturi i udžbenicima istorije, on ne dopušta nikakva prekrajanja i manipulacije o činjenicama u vezi sa pregovorima o kapitulaciji Bugarske, iako su bugarski istoričari pokušavali da prikriju tok razgovora koji je sa njihovim predstavnicima vodio francuski general Franše d’Epere.
Neposredno posle proboja Solunskog fronta, u trenutku kada je 25. septembra 1918. godine francuska vojska ušla u Strumicu, grčka u Radoviš, a srpska izbila u rejone Pehčeva i Carevog Sela, svesni da je svaki otpor besmislen, Bugari su odlučili da zatraže primirje. Dakle „primirje” ne kapitulaciju, kako su taj čin krstili bugarski istoričari. A kako je tekao tok pregovora između bugarskih predstavnika i generala Franše d’Eperea, najbolje se vidi iz „Zapisa o bugarskoj kapitulaciji 29. septembra 1918. godine”. Autor zapisa, čija se kopija nalazi u arhivu Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912–1918. godine, bio je Konstantin Fotijades, koji je pregovorima o kapitulaciji prisustvovao kao oficir u Štabu časnog i legendarnog francuskog generala. „Prvi parlamentar”, zapisao je Fotijades, „jedan oficir bugarskog Generalštaba, osvanuo je 26. septembra sa belom zastavom u sektoru fronta. On je u ime generalisima Todorova (načelnik Štaba bugarske Vrhovne komande – prim. R. R.), a sa pristankom cara Ferdinanda, tražio obustavu borbe za 48 časova… Franše d’Epere je kategorički odbio da prekine savezničko napredovanje.
Međutim, izjavio je spremnost da primi delegate, snabdevene propisanim punomoćjima, koji bi došli da se obaveste o savezničkim uslovima za potpisivanje kapitulacije”. Bugari su posle toga pokušali da intervenišu, kako dalje navodi Fotijades, preko svog prijatelja, američkog generalnog konzula u Sofiji, izvesnog Marfija, koji je ceo rat proveo u Bugarskoj, kojoj SAD, inače, nisu objavile rat. I pored zauzimanja Marfija za bugarsku stvar, uz insistiranje da i on učestvuje u pregovorima, Franše d’Epere je ostao neumoljiv u stavu da u pregovorima o kapitulaciji mogu da učestvuju samo predstavnici Bugarske. Suočeni s tom činjenicom, Bugari su 28. septembra uputili u Solun delegaciju u sastavu: ministar finansija Andre Ljapčev, komandant Druge armije general Lukov, tehnički savetnik Radev i dva oficira.
Razgovori su počeli 29. septembra i evo šta je o njihovom sadržaju doslovno napisano: „Tri Bugarina sa dosadnim navaljivanjem trude se da tom većanju dadu karakter usrdnog objašnjavanja. Nemajući sebi ništa da prebace, oni su se pretvarali da im čini zadovoljstvo što su se s nama, posle prolazne zavade, ponovo našli na ravnoj nozi. Sva trojica su uzela jednu istu taktiku: predati zaboravu rat koji nam je naneo toliko mnogo nesreća što su oni prouzrokovali. Ali, general D’Epere pobrka njihovu taktiku neumoljivom učtivošću. On im napomenu, ne štedeći ih, da u njihovom pohodu nema ništa spontano.
Kad su došli u Solun, to su uradili radi strašnog, krajnjeg suočenja koje pobeđene dovodi pred pobedioce.” Sadržaj izlaganja Franše d’Eperea nije bio nimalo prijatan Bugarima, ali su pred njegovim rečima bili prinuđeni da posramljeno pognu glave. Posebno ih je u tom trenutku dotukla upravo pristigla vest o padu Skoplja.
Saveznici, nažalost, nisu bili spremni da suviše oštro kazne Bugare za mučko zabijanje noža u leđa Srbiji 1915. godine i prelaženje u antislovenski tabor careva Vilhelma Drugog, Franca Jozefa Prvog i Mehmeda V. U zapisu Konstantina Fotijadesa se takav stav saveznika objašnjava na sledeći način: „Saveznici su želeli da Bugarska dobije lekciju koju nikada neće zaboraviti. Ako se pravda koja je uvek nemilostiva pokaže samo jednom svirepa, ona odmah prestaje biti pravda… Bugari su morali da progutaju mnoge gorke pilule koje im je servirao energični francuski general.” Ovaj deo teksta iz zapisa o bugarskoj kapitulaciji najbolje potvrđuje dalji tok razgovora između Bugara i generala Franše d’Eperea.
U jednom trenutku, naime, obraćajući se generalu, ministar Ljapčev je snishodljivo rekao: „Mi postajemo virtuelno vaši saveznici”, ali ga je D’Epere naglo prekinuo rečima: „Nikako! Vi ste pobeđeni i podnosite zakon pobediočev.” Bugari su posle toga pokušali da objasne kako na njih ne treba gledati kao na neprijatelje, jer bugarski narod, navodno, nije tražio kavgu s Rusijom, Francuskom i Velikom Britanijom, već je težio „da oslobodi svoju potištenu braću u Makedoniji”.
Mnogi članovi Malinovljevog kabineta (Malinov, predsednik bugarske vlade – prim R. R.), govorili su Bugari, otvoreno su radili na približavanju Antanti. „Vaše bi izjave”, prekinuo ih je Franše d’Epere, „imale za nas stvarnu vrednost da su učinjene pre 15. septembra ove godine, pre naše ofanzive. Danas je Bugarska vojnički potučena. Ona ima samo da se pokloni”. Uvidevši da je đavo odneo šalu, Bugari su snishodljivo ulagali napore da izdejstvuju kod saveznika obećanje da u njihovu zemlju neće ući srpske trupe, ali su zamukli pred rečima odlučnog francuskog generala koji je rekao: „Saveznici obrazuju jednu grupu naroda od kojih su jedni mali, drugi veliki. Ali svako podjednako slobodan. Kod nas nema onoga što postoji kod Centralnih sila: jedna banda slugu za račun Nemačke. Prema tome, Srbi i Grci okupiraće vašu zemlju isto kao i velike sile.”
Reči Franše d’Eperea u vezi sa okupacijom Bugarske nisu ostvarene, jer je on kao vojnik bio prinuđen da se povinuje političkim rešenjima koja su morale da prihvate, mada nerado, i Srbija i Grčka. Takav stav politike saveznika, kako objašnjava Fotijades, proistekao je iz njihove želje „da se što pre povrate mir i dobrosusedski odnosi na Balkanu”. Bugari su takav rasplet događaja sa olakšanjem i neskrivenom radošću dočekali, prihvatajući bez ikakve diskusije sve ostale tačke ugovora o kapitulaciji, koju su potpisali 29. septembra 1918. godine. Potpisali su, dakle, to posebno treba naglasiti, Ugovor o kapitulaciji, a nikako, kako su ga oni prekrstili, ugovor o primirju. Dodajmo na kraju da su dvoličnost, priklanjanje jačima i ostavljanje istih na cedilu kada prestaju da budu moćni, bilo pravilo bugarskog ponašanja u svim ratovima koje su vodili u dvadesetom veku – Drugom balkanskom, Prvom i Drugom svetskom ratu.
