Kako su Cincari naučili Srbe da se smeju: Naš mediteranski svet – i Nušićev smeh

Branislav Nušić (1924)

Kad smo, u svojim lutanjima i seobama i borbama, zastali u ovim krajinama istočnog Mediterana, mi, Skiti, Vendi, Anti, Sklavi, Sorabi (kako li nas sve nisu nazivali vizantijski, rimski, franački hroničari – očigledno ništa o nama ne znajući, čak ni ono što su pisali Herodot, Ptolomej, jedan stari mudri Kinez, Hja Huj, i Caj Jun, i Plinije, koji, takođe, nisu ništa bolje bili upućeni), banuli smo u drevno, oronulo Rimsko (mediteransko) Carstvo – kao iz mraka. Tad smo se imali prilagođavati i novom podneblju, i novom suncu, i novim pogledima na svet, i urbaniziranom načinu života. Ta mnogostruka aklimatizacija (slična onoj koju su plavokosi došljaci sa severa, pre nas, imali da dožive u Heladi; slična latinizovanju Galije i Hispanije; i sažimanju Franaka i onome što se obavljalo u Engleskoj ili u Nemačkoj… Bizmark se sećao da njegova baba, od slovenske krvi, nije znala ni jedne jedine reči nemačke…), to, dakle, prilagođavanje novom podneblju i novim uslovima pod Nemanjićima je bilo vrlo živo.

Pod Turcima, ponovo smo se povukli u tavne gore, u sebe, u svoje tragične mitove, u bune, u nove seobe. Postajali smo zemlja mnogostradalna, tragičnih naravi, „nošenja krstova“, robovanja, seoba, došljaka, putnika, sa naseljima po šumama koja su kao zbeg i privremena staništva i zastaništa na tlu na kome su (kao što je za Srbiju svoga doba zabeležio Milovan Vidaković u Autobiografiji) svi raniji žitelji bili pobijeni, raseljeni ili kao roblje odvedeni u daleki svet. Krajina poskurica i proskomidija, ćele-kula i od brvana srezanih crkava-pokajnica, tragičnih patnji i besprestanih seoba i ustanaka… Starice i sredovečne žene se povlače i skrivaju da bi naricale… kao u grčkoj tragediji. Kao što je grčka tragedija, i Aristotelova katarza, i „tragično zadovoljstvo“, i u kosovskom mitu.

Ali, i u mrgodnost našu, u sklonost ka osami po raštrkanim brdskim zaseocima prikrivenim gustim zabranima i iza reka, u muklo izdvajanje po vajatima i trlama, ipak (biološki) prodire novo podneblje. U isti mah, po zabitim manastirima su zajedničke mediteranske svetinje, i freske, i stari spisi, srbulje, hagiografije, biografije, romani. A sve se to probija i u naš epos. Da bi se u Njegošu iskristalisalo u veličanstvenu sintezu.

Moskopolje, prestonica Cincara

S druge strane, pred našim negdašnjim najezdama (sa Hunima, Avarima) starosedelačko stanovništvo se povlačilo u planine, na Pind, na ostrva, u Solun, u tvrde gradove, u Dioklecijanove palate. U Solunu (recimo), da bi zahvalili Bogorodici što ih je spasla opakih Avara i Slovena prilikom jedne njihove opsade, ispevali su himnu Vozbraenoj vojevodi. Ali, ta ista himna se sada pevala skrušeno u tami naših manastira.

Ratujući, istrebljujući se, uzajamno se porobljavajući pre Turaka (i tako, kantakuzenovski, otvarajući vrata zavojevaču), sad su, u ropstvu, svi narodi istočnog Mediterana doživljavali istu zlu kob.

Starosedeoci, gipkiji, okretniji, s većom tradicijom, Grci, fanarioti, Cincari, nametnuli su Turcima izvesne postavke svoga vizantijsko-rumskog državnog prava (Rum milet); zadržali su u svojim rukama trgovinu: plovidbu. Posle ukidanja ostalih patrijaršija, preko Megali crkve, zavladali su potpuno duhovnim životom raje.

A zajedničko robovanje i stradanja sjedinili su sve narode istočnog Mediterana. Heterija, Riga od Fere, srpski ustanak, još više ih zbližuju. U Srbiju dolaze i Grci i Cincari i ostali. Za sve je to početak zajedničkog oslobođenja. I za sve je malena Srbija („obrenovićevska Srbija“) ostrvo slobode.

Cincari

Kao zejtin na vodi

Sa oslobođenjem Srbije, naši ljudi se sa svojih planina, iz svojih zbegova (što su vekovima i bili) počinju sve više spuštati u gradove, koji su dotle bili turski. U njima, pak, pored nešto Osmanlija (sasvim isto kao u Bosni) živeli su, uglavnom, oni Srbi koji su prešli na islam – pored malobrojnih Grka, Cincara i pročih.

Pod Turcima, Grci i Cincari se, spolja, prilagođuju prilikama. U svojim domovima visokim zidom ograđenim, oni, skoro svi heteristi, čuvaju svoje neprekinute mediteranske tradicije i duh. Posle oslobođenja, u ovoj zemlji i ta tradicija i duh razbijaju okove. Sa početkom urbaniziranja, naši preci počinju primati od vrlo malobrojnih Grka i Cincara, prastarosedelaca, način života i gradsko uređenje. I oni to prihvataju vrlo lako, jer su, podnebljem, biološki, već mediteranski aklimatizovani; jer su njihove slovenske duhovne tradicije duboko već isprepletane sa mediteranskim. Taj proces se najbolje dâ videti po jednom zaključku Mokranjca koji se potpuno slaže sa mišljenjem Strabona. Jednom je Stanoje Stanojević upitao Mokranjca u kome je našem kraju najrazvijeniji muzički smisao. U tom pogledu, na prvom mestu stoji (odgovorio je Mokranjac) oblast koja obuhvata Vranje, Tetovo, Peć, Mitrovicu. A u svojoj Geografiji, i Strabon tvrdi upravo za taj predeo – negdašnju Dardaniju – kako se ističe u muzici. Tu je, dakle, odigralo ulogu isto toliko podneblje, kao i uticaj starosedalaca i dodir s njima i preuzimanje tradicija.

Cncarski par

Drugim rečima, naši preci su klimatski, biološki, po duhovnim uticajima i po sopstvenim tradicijama hiljadugodišnjim već postali mediteranci. Sa urbaniziranjem to potencijalno stanje je uz pomoć starosedelačkog gradskog stanovništva otkrivalo puteve svog punog izraza i tokove iskazivanja onog što je već bilo sazrelo u njima.

Isprva, trgovci Grci i Cincari posmatraju naše pretke što se nastanjuju kraj njih kao što, uvek, građani gledaju na došljake sa sela; i više cene seoske domaćine. „Bez velike potrebe i nevolje nisu se uopšte mešali sa Srbima“. Njih su uvažavali „kao dobru mušteriju ali nikako i kao ravne grčko-cincarskoj naciji“ (Dragutin Ilić: Hadži Diša)… „Odvajkada su se oni u svemu delili od meštana Srba i hteli da budu nad Srbima kao zejtin nad vodom“ (Sremac: Kir Geras). U početku su bili „pravi gospodari beogradske čaršije“ (Dušan J. Popović). Bila je to jedna moćna i razgranata poslovna zajednica koja se u svome vrhu, kao u stožeru, onamo u Beču, završavala baronom Đorđem S. Sinom – grčko-cincarskim Rotšildom. Ali, dok su (recimo) u Vlaškoj i Moldaviji fanarioti bili apsolutno vladajući sloj, kod nas se u njima obavljao jedan zanimljiv psihološki proces posrbljivanja.

Ljubica i Georgios Nuša, roditelji Alikibijada Nuše (Branislava Nušića)

Bratstvo po mukama

Posle vekova robovanja, oni ovu zemlju osećaju kao svoje ostrvo slobode, isto onako kao Hios ili Jonska ostrvlja. U mraku patnji, svaki zrak slobode ili autonomije pretvara se u zajedničku nadu porobljenih, u zajedničku pobedu. Riga od Fere, Karađorđe, Hajduk Veljko, Tanasko Rajić, Stevan Sinđelić, Bočaris, Mijaulis, Kanaris, klefte, armatoli – zajednički su ustanici za slobodu čitavog ovog dela mediteranskog sveta.

Na početku, Grci i Cincari, heteristi, gledaju s visine na te Srbe što se, u večitim bunama, opijaju herojstvom. (I sujetom. I dinarskim samohvalisanjem. Hondrokefalosi! Tvrdoglavci.) Oni, pak, u sve unose meru mudrosti i proračunatosti jedne stare rase. I, isprva, heteristički snevaju o obnovi Vizantije i o njenom prirodnom pravu da, kao Justinijan, ili Konstantin Porfirogenit, ili Manojlo Komnen, zavlada ovim došljacima iz mračnih šuma.

Međutim, postepeno, Srbi im – premda im oni, u poslovima, izgledaju nedorasli, naivni, bez iskustva – počinju bivati bliski. Oni su bili svedoci mučeništva naših predaka. Rađa se ljudsko veliko bratstvo po stradalništvu. Pokolji, unižavanja, odvođenje u roblje, globljenje… pa to su sve isto i oni preživljavali u Smirni, na Psari, na Pindu. Ovo što su doživljavali Srbi – pa to je sasvim slično onome što je u svojim novelama opisivao Dimitrios Vikelas. Kao što su naši ljudi bežali iz Sandžaka, iz Bosne, iz Hercegovine, ili iz Crne Gore, ovamo na Morave, i oni u svojim dušama nose patnje i nostalgije za Magarevom, Kruševom, Solunom, Vlahoklisurom…

Doksat Cincarske kuće u Grockoj

Bez „patrije“ – oni ovu zemlju prihvataju kao otadžbinu. Jer, najzad, ako se u po nečemu i razlikuju od Srba, stradanja i sloboda i vera su im zajednički. I ono u čemu su našim precima pomogli da pronađu put i izraz, u novim, gradskim uslovima, onome što je bilo kao novi nagon (i biološki, i klimatski i duhovno) sazrelo u njima: pa ovi Srbijanci su mediteranci, našinci.

Mediteranska radost

U doba kad su naše večite bune počinjale donositi prve plodove slobode, u našim precima, ranije usamljenicima i mrgodama, odigrao se jedan ogroman preobražaj. U robovanju i u bunama, naš kosovski mit, i ep, i Njegoš, nose u sebi grčku tragediju. A naša duhovitost je bila mešavina slovenskog i islamskog nadmudrivanja i gorkog podsmeha, u pričama o Eri, Ćosi, Nasradin-hodži, Đerzelez Aliji – u čemu je bio, u stvari, odsjaj jednog drukčijeg i šireg (pod Turcima omogućenog) mediteraniziranja.

Sa slobodom, u nama je, po aklimatizovanom nagonu (ali suzbijanom dostojanstvom i tragikom naših patnji) sad, negde duboko u duši, zabrujala mediteranska radost i silni kliktaj smeha.

Usamljenici u robovanju, i po planinama – u slobodi – Srbijanci su neodoljivo u sebi osetili mediteranski nagon za javnim životom, za bučnom politikom, za kavgama, zborovima, govorništvom, za preganjanjima, za cepidlačenjima, za pršenjem, za izborima – za vlašću. I sve je to uzimalo oblike orgije slobode.

Iz predstave „Cincari ili Korešpodencija“ (Atelje 2012, 1980-2002)

Ali, to je bio sasvim prirodan odisaj: obezvređivani u ropstvu, kad su se o njima drugi „starali“ kao o svom čoporu, raji – oni su, sada, imali osećanje da se ponovo ovređuju time što bučno ulaze u javni život, u politiku, u jednakost, u slobodu, u uzdizanje, u vlast.

Naši prastarosedeoci, iako su mudro vrteli i odmahivali glavom na mnoge krajnosti i preteranosti, ipak su u toj pomami javnog života videli veliku sličnost sa drevnom Jeladom, sa hučnim političkim borbama, korupcijama, ostrakizmima, filipikama, preganjanjima, agitacijama, zborovima, izborima …

Uprkos izvesnih prirodnih razlika, naše Grke i Cincare s nama spaja čitav niz zajedničkih mediteranskih oznaka. Pa, dok su ranije, kao Sremčev Kir Geras, hteli da budu „nad Srbima kao zejtin nad vodom“, postepeno, već inače malobrojni, ali značajni kao prastarosedelački nosioci mediteranske civilizacije, oni se potpuno pretapaju u Srbe, i jezikom, i životom, i primanjem slave (oni su od nas preuzeli slavu, ali mi smo, po gradovima, od njih prihvatili način kako da je slavimo), i stremljenjima, i ljubavlju prema Srbiji i njenoj oslobodilačkoj misiji.

I, kao svi neofiti, oni postaju veći Srbi od Srba.

Branislav Nušić sa porodicom

Zajedničko oslobađanje

Gospođa Gita Predić-Nušić (ćerka Branislava Nušića) objavila je podatke o grčko-cincarsko-albanskom poreklu porodice Nuša. A Nušić je, u Autobiografiji, zabeležio:

„… U doba kad ću se ja roditi (… uzgred napominjem da je te iste godine umro Vuk Karadžić…) i nešto pre, začela se među narodima Balkanskog poluostrva ideja o zbliženju i zajednici te da udruženi pregnu na zajedničko delo oslobođenja. Kao prvi eksperimenat toga zbliženja izgleda da sam bio ja, predstavljajući u neku ruku personifikaciju balkanske zajednice. I, da nije nešto srpska narodnost bila ta koja me je u prvim danima detinjstva snabdevala mlekom, čime me je neobično obavezala, ko zna ne bi li ja sad već bio streljan kao grčki ministar, ili ne bi li, kao lažni rumunski knez, trošio u svetskim banjama novac matorih francuskih udovica, ili ne bi li se, subveniran od raznih država, krvavio po planinama kao šef albanskih bandita, očekujući zgodan trenutak da od svoje hajdučke čete obrazujem ministarski savet.“

Branislav Nušić je na svet došao kao Alkibijad Nuša. A rodio se u suton vladavine kneza Mihaila, koji je (romantično bajronovski) snevao o opštoj balkanskoj revoluciji; stvarao savez sa Grcima i Rumunima, težio da bude oslobodilac Bugarske, i uspostavljao jugoslovenske revolucionarne odbore širom naših zemalja, dok je Matija Ban (član tajnog središnjeg odbora) pisao knjigu (u stvari praktično uputstvo za akciju) o gerilskom vojevanju… U Beogradskoj tvrđavi, i ostalim gradovima po Srbiji, još se vila turska zastava i u njima bile turske posade i topovske cevi uperene u srce naše zemlje.

Iako je one redove ispisao sa humorističkom (njemu svojstvenom) intonacijom, Nušić je odista bio neka vrsta „personifikacije balkanske zajednice“. Međutim, zadojen „srpskim mlekom“ (i tome dajući značaj kao u našem epu), Alkibijad Nuša se pretvara u Branislava Nušića… kao, ranije, otac Sterijin – Sterio Papaz: u Stefana Popovića… kao što Hipolit Georgijades postaje Vladan Đorđević… i toliki drugi.

Branislav Nušić (desno), kaplar u Srpsko-bugarskom ratu 1886.

Pripadajući, po svojim precima, etničkoj grupi bez otadžbine, Nušić je sada svim srcem (i romantično) prihvatio Srbiju. I čitav svoj život (kao što će se videti na drugom mestu) utkao je u njena stremljenja, mučeništva, stradanja, nove seobe, izgnanstva, robovanja, pobede, snove, poraze, da bi joj, na kraju podario dve najveće ljudske vrednosti: slavu svoga stvaralaštva, i svoga sina jedinca, koji je, kao dobrovoljac, pao na polju časti.

Srbija je za njega bila pojam i oličavala ono najdublje u njegovoj psihi: homerovsku radost oslobođenja, vedrinu posle robovanja, novootkrivenu vezu s ljudima, sticanje sopstvene otadžbine koja je sva kao katarza nad lutanjima prošlosti i tragičnosti, koja je kao smisao življenja. I kao kliktaj mediteranskog smeha – posle svih patnji.

Ali je i u Srbiji Nušić bio – pojam. U njoj je on oličavao vedrinu. U svima tragedijama, nesrećama, porazima, povlačenjima, izgnanstvima, bespućima… od kneza Mihaila do Plave grobnice – sve nadvladati mediteranskim duhom. I ludo se podsmevati neuporedivo jačem neprijatelju (i baronu Gizlu i fon Berhtoldu, i fon Hecendorfu i fon Poćoreku, Makenzenu, i caru i kralju). Smejati se i sebi. Mediteranski sagledati kako se tragično dodiruje s komičnim i kako se njime može razdrešiti… Smejati se svemu, smejati se svačemu, smejati se, smejati… smehom kao oslobođenjem od bola i spokojstvom u podnošenju patnji. Kao opuštanjem napregnutosti. Kao negacijom jedne negacije. Kao kontrastom malog i ograničenog. Kao osećanjem superiornosti.

Vedrinom.

Branislav Nušić i Milorad Petrović kao Hadži Loja, 1908.

Vlast smeha: Risum teneatis

Po našem mišljenju, dakle, prastarosedeoci Sterija i Nušić za psihologiju našeg naroda znače još i više nego što su – književno i pozorišno – dva neosporno velika komediografa. Njih dvojica su otvorili puteve, stvorili izraz i „oslobodili“ ono što je u nama sazrevalo kao mediteranska vedrina i mentalitet. U neku ruku, oni su nam bili učitelji i vodiči u psihičkom samopotvrđivanju i otkrivanju sebe u mediteranskom aklimatizovanju. A to su oni opet, sa svoje strane, ostvarili potpuno se asimilujući sa sredinom u kojoj su i oni otkrili sebe.

Kod Sterije – koji je čvrsto vezan i za svoje srpsko poreklo po majci, čija se porodica iselila iz Požarevca, i u obožavanju ujaka i u suprotstavljanju… Kir Janji – oštro uočavamo proces ovog sažimanja.

Iz predstave „Kir Janja“ (Narodno pozorište u Beogradu, 2011)

Sterija otkriva kao komično – u isti mah kao tragično – ono po čemu su („grečesko kefalo“, „sve sos mera“…) prastarosedeoci hteli da budu iznad Srba „kao zejtin iznad vode“. U njemu je sukob između dva poimanja mediteranskog duha: mudrosti i mere, s jedne strane – i prevrele krvi koja sve odvodi do krajnosti i do najnemogućnijih amplituda: i mržnju i ljubav, i korist i štetu, i herojstvo i samohvalisanje, i sujetu i samouživanje.

Jedan od najumnijih ljudi, i ogromnog znanja, Sterija predstavlja ravnotežu u konačnoj aklimatizaciji mediteranskom duhu. U tome je želeo da služi – poleznosti, i hteo je, voljno, da bude blizak svome dobu – ali je, kao umetnik, bio daleko iznad njega, u visinama do kojih je tek trebalo doseći. Nužno je uočiti razliku između njegovih predislovija – i umetničke suštine njegova dela, i poetske komike, i tragičnih akcenata, i vrlo suptilne psihologije, i muzikalnosti njegovih komedija, i istančanih estetskih kvaliteta (nasuprot naravoučitelnosti) i njegove komike koja stoji na ivici tragičnog. Po ovom poslednjem kvalitetu on je srodan dvojici komediografa sa zapadnog Mediterana – Lope de Vegi i Molijeru. Ali je proizvod našeg sopstvenog mediteraniziranja, onog koje je prodrlo u kosovski mit, koje se odrazilo kao humor u tragičnim narodnim pesmama, i kao zdrav smeh u Gorskom vijencu.

Jovan Sterija Popović

Ali, tek sa Nušićem, istinski, ogromni, homerovski, neobuzdani, opojni, mediteranski smeh je našao svoj pravi put i svoj puni izraz – isto toliko njim samim, koliko i sredinom koja ga je prihvatila kao nešto svoje i sasvim prirodno. Taj mentalitet se sa Nušićem potpuno uobličio u puno sazrevanje; i, u tom pogledu, on je „odigrao ulogu“ daleko značajniju no što to izgleda na prvi pogled.

Matoš je zapisao kako ga Nušićeva duhovitost podseća na francusku, na parisku. Matoš nije video autohtonost i korene te duhovitosti u sredini ovog podneblja, političkih sukobljavanja, neutoljive slobode, bučnosti. To nismo uočavali, u sebi, ni mi sami: naši ljudi (izgnani preko mora… kao saplemenici i sapatnici Ulisa i Filokteta) iznenadili su se, na Solunskom frontu, kako su oni tako brzo (za razliku – recimo – od odnosa sa Englezima) ustanovili zajednički – mediteranski – mentalitet sa Grcima i Francuzima (Avrio! Avrio! Sagapo! Serbo! Serbo! Kamarad!).

Naš smeh se preobražavao i uzrastao i zadobijao bogatstvo raznovrsnosti. Smeh Ere, Ćose, Đerzelez Alije, Nasradin-hodže – koji još postoji, koji je drag, i koji u sebi, takođe, sadrži i ostala mediteranska saživljavanja i uticaje.

Svetislav Savić i R. Nikolićeva u predstavi „Put oko sveta“ (1927)

Humor i satira Sremca i Radoja Domanovića su pretežno slovenski. Nušićev smeh – to je stapanje slovenskog u nama sa ovim podnebljem i mediteranskim duhom.

Nušić se – tipično mediteranski! – smejao (da ovde parafraziramo jedan stav iz Autobiografije), slobodi i tiraniji:

Jer je sloboda često fraza, a tiranija uvek istina …

Smejao se ludosti i mudrosti:

Jer je mudrost ljudska često puta zbir ljudskih ludosti.

Smejao se pravdi i nepravdi:

Jer je pravda često puta teža ljudima od nepravde…

Smejao se istini i zabludi:

Jer istina je često puta nepostojanija od zablude …

I mržnji i ljubavi:

Jer je ljubav često puta sebičnija od mržnje…

I tuzi i radosti:

Jer tuga često puta ume biti i lažna…

I sreći i nesreći:

Jer je sreća gotovo uvek varljiva…

Smejao se znanju i neznanju:

Jer znanje ima granica, dok ih neznanje nema…

– smejao se svemu, smejao se svačemu, smejao se, smejao, smejao …

Nušić smeh pretvara u životnu filozofiju: jedino je onaj potpuno sagledao život koji prolazi svojom (neprimetljivo kratkom i, u osnovi, iluzornom i besmislenom) stazom smejući se – i, u isti mah, smejući se životu.

Istini pripada smeh

U takvom smehu, međutim, duboko je skrivena tuga svih komediografa, i svih veseljaka. Ali Nušić ovakav stav i ovakvu filozofiju preobraća skoro u zdravu čulnost, u vitalnost, u silu života, u „osećanje superiornosti“, u pobedu. Njegova komika nije „studirana“, smišljena, promišljena, iskonstruisana. Ona je iščupana i istrgnuta iz najdublje snage života, pa je, kao i on sam, u rasponu od signifikativne do apsolutne, od bufonerija do rableovskog lakrdijašenja, od površinskog do bezdna. Ona nije ledena, niti moralistička kao kod Hogarta; niti je u njenoj srži prenaglašeno izvučena ideja kao kod Domjea; niti je zasnovana na fantastičnom, na stravi i silnim kontrastima kao kod Brojgela.

Nušić počinje (kao i Molijer) signifikativnom komikom. Ali, pošto se smeh graniči sa turobnim, i ozbiljnim, i važnim – i suprotstavlja im se – on, da bi ih negirao, mora imati svoju posebnu logiku koja je oprečna zdravorazumnoj i koja (paralelno i nevidljivo) postoji kao neki potajni i transcendentni zakon života i samosvojna je istinitost stvarnosti. I stvarnost istine. Zdravorazumno, ozbiljno, turobno, važno, sujeta, vlast, bogatstvo postoje u čovekovoj podsvesti – uz ostala tragična naslućivanja ništavnosti, i kao odbrana od njih. Satira to pobija ozbiljno i sve potencira, prenaglašuje halucinacijama, hiperbolama, logogrifima, zagonetkama, alegorijama, „misterijama“. Nušićeva komika se ne ruga ljudima, nego onoj turobnoj podsvesti u njima, i nju ne pobija „ozbiljno“ iz bojazni da joj ne prida važnost, već istinitošću vedrine i poigravanjem, čime se tamna podsvest snižava i obezvređuje.

U ovom pogledu, Nušić (nagonski, ne eruditivno) svoj smeh nadovezuje na drevna mediteranska poimanja Tertulijana i Svetog Avgustina, i u tom nastavljanju on ih, sobom, čudesno i zapanjujuće, čini modernim… „Ima (kaže Tertulijan koga današnji čovek zna jednostrano) mnogo stvari koje zaslužuju da budu ismejane i s kojima se valja tako poigrati, iz bojazni da bi im se dalo previše važnosti ako bi se ozbiljno pobijale. Taština ni na šta tako ne obavezuje kao na podsmeh, a istini upravo pripada smeh, jer je istina vedrina i radost…“

Branislav Nušić i Žanka Stokić kao Gospođa ministarka

Nušićeva komika

Tako je smeh, istinu, vedrinu, radost shvatao i Nušić: „Ja volim ljude i volim ih baš sa svima njihovim slabostima, i to me sprečava da budem nemilostiv. Ko čita kakvu moju priču, gde se smejem čijoj slabosti, osetiće jednovremeno da ja simpatišem onoga kome se smejem i dotičem se nežno njegove rane bojeći se da mu ne izazovem bol.“

„…A ljubav ponekad obavezuje da se podsmehnemo greškama ljudi da bismo ih naveli da im se i sami nasmeju i da ih se klone“ – govorio je Sveti Avgustin: Haec tu misericorditer irride, ut eis ridenda ac fugienda commendes.

Naizgled sva hitlena i (zavaravajuće) površna, Nušićeva komika spontano nosi u sebi i oličava sve što se o ovoj materiji umovalo u filozofiji.

U Nušićevoj komici (za razliku od satire) hiperbole, alegorije, snoviđenja, logogrifi, halucinacije (koje ćemo se potruditi da odgonetnemo) nisu vidljive, nego su skrivene u samoj duši njegova čoveka, koji ih (neosetno i neprimetno) iskazuje, portretski, kao autokarikaturu i, njenim linijama, preobraća ih u ljudsku vedrinu.

Signifikativna komika, takvim načinom, uzrasta do apsolutne. S jedne strane: time što je nosilac komičnog nije svestan, što su njegovi postupci (i reči) iznenadni, nepredvidljivi i njemu samom, mehanički i automatski. Po tom automatskom i mehaničkom elementu, Nušićeva komika ima u sebi nečeg nadrealističkog. (Samo što nadrealisti nisu shvatili da su automatičnost i mehanističnost primese i kvaliteti – smešnog. Među njima je, uzgred budi rečeno, jedini to uvideo Salvador Dali: „Pour peindre, faites – vous fou“).

Nušić pred mikrofonom

Jerotije Pantić, sreski načelnik, nije svestan da je, u stvari, on – sumnjivo lice. Jevrem Prokić, u svojoj čežnji da postane narodni poslanik, nije svestan da (poput Bourgeois gentilhomme) želi da se uzdigne iznad sebe sama – i, time, smešno postaje manji no što jeste. Živka ministarka nije svesna da je neko pokondirenje vuče da se naglo, neočekivano i iznenadno iznese iznad svoje normalne linije života.

S druge strane, Nušićeva komika se uzdiže do apsolutne time što se, vrlo često (specifičnim unutarnjim hiperbolama i alegorijama) kao u euforiji, u pijanstvu, u snu o sreći, pretvara u umetničku grotesku. (Ovaj postupak je vrlo uspelo ostvarivala Soja Jovanović u svojoj režiji Sumnjivog lica.)

Automatizam Nušićeve komike je oslobođenje od jednog usađenog zdravorazumnog sistema. I kao odlazak, i poetski prelazak u nepoznato, u jedan začarani omađijani svet sagledan u krivom ogledalu (kao u „Bluđištu na Petšinu“), u izvrnutoj perspektivi i simetriji, u luckastim paradoksima, u kalamburima situacija, u iznenadnostima i neočekivanosti „izopačenja“. Tim automatizmom, i komični likovi i gledaoci podjednako, kao da se istržu od osovine formalne logike, kao da su u ludom snoviđenju i pijanstvu – „na krilima smeha“ – zakoračili, somnambulski, u začarane zrenike vedrine. Vedrine koja je pobeda nad maglom vremenskog kretanja, kao varljivi trijumf čoveka nad proticanjem dneva, u jednoj posebnoj i drukčijoj logici smešnog koja prianja više za srce negoli za um, jer se ruga i oporiče prolaznost i tragiku koje su uvek podsvesno, slovenski, prisutne u nama.

Nušić to postiže takvim genijem smeha da nam se pričinjava kako se i na njegovo delo odnosi ono pitanje starog Horacija (… iz Poetike): Risum teneatis? – Da li se uopšte možete uzdržati a da se ne nasmejete?

Branislav Nušić na Pjerovoj karikaturi (1924)

Ta neodoljiva, neobuzdana sila (i vlast!) smeha – ta neuhvatljiva moć kojoj je Nušić (kao malo pisaca u svetu) bio najčistije ovaploćenje – prodire u srce, u um, u krv, u nerve, kao nektar, kao vinske, anakreonske pesme, kao ditirambi, kao dionizijska pomama, kao orgija veselja.

U ovim anakreonskim vizijama pijanstva i svojevrsne lirike postoji i nevidljiv delić tuge, i podsmeh mudrosti (jer je mudrost ljudska često puta zbir ljudskih ludosti) i pravdi (jer je pravda često puta teža ljudima od nepravde), i istini i zabludi, i mržnji i ljubavi, i tuzi i radosti, i sreći i nesreći. I životu nad koji se nadnosimo. I kome se smejemo.

Pa, ako se oslobodimo svojih predubeđenja i onog osećanja „superiornosti“ koje u nama iznedrava smeh; ako se rasteretimo onih realističkih šablona (o kojima će biti reči na drugom mestu), i onoga što smo, krivo, nazivali „veštinom“ i „zanatom“; ako, dakle, proniknemo suštinu Nušićevog genijalnog (mediteranskog) smeha, ako budemo imali sluha da čujemo kako on zvuči u nama kao anakreonske pesme i ditirambi, sagledaćemo, onda, onu potku koja je u njegovom stvaralačkom nagonu tiho brujala čistom lirikom i poezijom.

I tad će nam se ukazati kao pesnik smeha.

A njegovo delo, – ako ga shvatimo kao veliku umetničku mapu karikatura, kao uvek modernu antidramu, kao čisto stvaralaštvo koje je iznad pravila i poetika – stalno će se, i trajno, pred nama pojavljivati kao novo i sve novije. I kao – premda se Nušić nikad nije pridržavao poetika – čudesno samonikli pojam upravo onoga što su poetike i estetike označavale kao smisao i suštinu lepog.

… Kao freske. Kao Los Caprichos.