Svaki trenutak života je važan, a svaka misao i delo ostavljaju neizbrisiv trag na putu ka večnosti. U potrazi za čistotom i oslobođenjem od unutrašnje tame, iskreno pokajanje postaje svetlost koja vodi ka obnovi duše. Kako zaista spoznati dubinu sopstvene grešnosti i otvoriti se za preobražajuću moć Božanske Ljubavi?
Ceo naš život na zemlji, od rođenja do smrti, može se posmatrati kao jedan jedinstveni čin. Ono što je bitno u tom činu vidi se u trenutku. Zamislite čistu staklenu posudu punu vode. Odmah se vidi da li je voda čista i koliko. Isto će biti sa nama kada pređemo u drugi svet. Svaki naš pokret, svaka misao ili osećaj ostavlja trag na našem životu. Ako bi nam se desilo da nam tokom celog života samo jednom prođe zla misao kroz glavu, recimo o ubistvu, ta jedna misao bi ostala kao tamna mrlja na našim životima, ako se ne pokajemo i ne osudimo sebe zbog toga. Ništa se ne može sakriti. Često mislimo da nas niko nije video ili da ne zna šta mislimo ili radimo. Ali kada počnemo da brinemo o večnosti, sve se menja i želimo da se oslobodimo svake tame u sebi.
Ako kažemo da nemamo greha, varamo se i nismo iskreni. Ali ako priznamo svoje grehe, Bog će ih oprostiti i očistiti nas od svake nepravde. Iskrenim pokajanjem, kada pred Bogom i ljudima priznamo svoje grehe i osudimo sebe, naša unutrašnjost se čisti. Kao kada vodu propustimo kroz filter, tako se i naša duša kroz pokajanje vraća svojoj čistoti. Zato, kada se ispovedam, krivim sebe za svako zlo, jer ne mogu da nađem nijedan greh na svetu za koji nisam sposoban, makar na trenutak u svojoj glavi. Sama mogućnost da mi tako nešto padne na pamet pokazuje da nisam savršen. Ko može biti siguran da mu nikada neće pasti na pamet loša ideja? I ko garantuje da se trenutak kada pomislimo nešto loše neće pretvoriti u nešto veće?
Dok smo živi, možemo se popravljati. Ali šta će biti sa nama kada umremo, to još ne znamo. U fizičkom smislu, ako neki predmet dobije dovoljno jak pritisak, on će, kada napusti Zemljinu gravitaciju, zauvek leteti velikom brzinom u svemir. Zar se nešto slično ne dešava i sa dušom? Ako je duša ispunjena ljubavlju prema Bogu, napuštajući telo, otići će Bogu. Ili, ako se okrene od Boga, otići će u tamu, u beskrajne muke suprotne ljubavi. Zato, koliko god možemo da vidimo svoje grehe, moramo ih iskreno priznati da ih ne bismo nosili sa sobom posle smrti.
Važnost slobodne volje i sledovanje Božjoj volji
Kada se pred nama pojave različiti putevi, moramo odlučno krenuti prema dobru kojem težimo. Ovaj izbor će sigurno zahtevati odricanje. U takvim trenucima se jasno vidi naša slobodna volja. Nažalost, često se ljudi vode kratkoročnim željama i skreću sa puta koji je Bog pokazao prema Carstvu Svetlosti. Tako čovek upada u krug lažnih želja koje mu ne dozvoljavaju da vidi pravi put. Uz svaki izbor, patnja i žrtva su neizbežne. A kada izaberemo da sledimo Božju volju, svaka žrtva nas čini sličnijima Hristu, koji je rekao: „Oče, kad bi hteo da proneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne moja volja, no tvoja neka bude!“
„Prljavo more leži između nas i duhovnog raja, a možemo ga preći samo lađom pokajanja kojom upravljaju veslači straha. Ako tom lađom ne upravljaju ti veslači, utopićemo se u tom prljavom moru… Pokajanje je lađa, strah je njen kormilar, a ljubav je sigurna luka… Svi koji se trude i nose teret pokajanja dolaze do Boga.“
Pokajanje je osnova našeg duhovnog života. Sveti Jefrem Sirin nam je ostavio važnu molitvu: „Daj mi da vidim svoje grehe.“ Ponovo i ponovo, videti svoj greh je veoma važno za sve koji traže Boga. Štaviše, to je delovanje samog Boga u nama, jer je On Svetlost.
Tokom mog dugog služenja Bogu, primetio sam da retki ljudi zaista razumeju šta je greh. Obično se drže ljudskih pravila morala, a čak i kada ih prevaziđu, to često nije dovoljno.
Najvažniji način da spoznamo svoje grehe je vera u Hrista kao Boga, zbog koje Duh Sveti dolazi na čoveka. Kada neko oseti Božju ljubav, obično želi da taj osećaj i traje. Ako uradi nešto, bilo šta, čak i samo pomisli nešto loše, zbog čega se manje oseća Božja ljubav, to pokazuje da se udaljava od Boga. Za to nije potrebno nikakvo komplikovano objašnjenje. Tada se naša duša obraća Bogu sa željom za pokajanjem, kroz koje dolazi oproštaj i obnova ljubavi. Što je veća milost koju smo osetili kada nas je Duh Sveti posetio, to je naše pokajanje bolnije i dublje. Takav čovek živi pred Bogom jednostavno, vođen ljubavlju i strahom Božjim, i može čak dostići svetost a da toga nije ni svestan.
Drugi način da spoznamo greh je da svoju dušu podvrgnemo Božjoj reči. Kada razumom analiziramo svoje unutrašnje stanje, shvatimo da ne poštujemo Božje zapovesti i zbog toga se kajemo. Da bi nam ovaj put pomogao, potrebno je pažljivo proučavati Božje zakone, jer su Božje zapovesti široke, a Njegove misli duboke.
Kada pokušavamo da razumemo duhovni svet, naša savest i naš um ne mogu da dosegnu dubinu Božjih zapovesti. Da bismo se istinski pokajali, potrebno je da se angažujemo i srcem i umom, i na kraju će se ta dva spojiti. Bog je ljubav i On nas poznaje savršeno, kao i samog Sebe. Sve je povezano u Njemu. Zato je važno da čovek prvo nauči da voli Boga, zatim da Ga upozna, a onda i da razume sebe onako kako je Bog zamislio.
Dar pokajanja je neizmerno veliki. Kroz njega naš duh prodire u tajne Boga Oca. Samo kroz pokajanje shvatamo kako je čovek zamišljen pre stvaranja sveta u Svetoj Trojici. Moguće je svuda spoznati Boga koji je prisutan svuda. Ali za to nije dovoljno samo učenje u školama i čitanje knjiga. Pravo znanje o Bogu dolazi kada je On sam sa nama. Kada je Bog aktivno prisutan u nama, mi ulazimo u samo Božje postojanje. Na taj način naša duša dobija živo znanje o Njemu, koje niko ne može oduzeti. Najsigurniji način da to postignemo je molitva pokajanja, data nam kroz veru u Hrista.
Dubina pokajanja i susret sa Bogom
Ako ne razmišljamo o tome kakvi smo bili u Božjim očima na početku i ne osetimo koliko je Bog svet, nećemo istinski žaliti zbog greha i zbog toga što smo se udaljili od Boga. Možemo patiti zbog problema koje imamo sada i možda delimično osetiti prisustvo Boga, pa se pokajati onoliko koliko razumemo. Ali pravo, duboko pokajanje, koje nas celog promeni, dolazi kada nam Bog svojom svetlošću pokaže koliko smo grešni iznutra i kada istovremeno osetimo koliko je On svet i dobar.
Kada duboko žalimo zbog svojih grehova, možemo osetiti kako sam Bog deluje u nama, kao da nas Otac snažno i nežno grli svojom ljubavlju. Ovaj osećaj je jači od svega što mi sami možemo da uradimo. Ali kada taj osećaj prođe, ponovo se osećamo izgubljeno i u mraku. Tražimo Boga, ali On, iako je svuda oko nas, može nam se učiniti veoma daleko.
Kada pokušam da se uporedim sa Hristovim zapovestima da volim Boga celim svojim bićem i svog bližnjeg kao sebe, ne mogu da vidim koliko sam daleko od toga. Čak iako sam osetio potrebu za pokajanjem, čini mi se da nisam ni počeo kako treba. Začudile su me reči svetog Sisoja Velikog koji je na samrti rekao Bogu: „Daj mi, Hriste, još vremena da se pokajem.“ Braća koja su bila pored njega su ga pitala: „Zar se ti već nisi pokajao?“ Svetac je odgovorio: „Verujte mi, braćo, ja još nisam ni počeo da se kajem.“ Za braću je to značilo da je on dostigao najviši mogući nivo duhovnosti na zemlji, jer je shvatao koliko je daleko od savršenstva i koliko je dubok proces pokajanja.
Možda zvuči neobično, ali evo kako možemo doživeti Božju večnost. Kada imamo veoma jaku želju za Bogom, toliko jaku da je teško izdržati, naš duh se odvaja od svega što je stvoreno i ulazi u jednu duboku, neopisivu duhovnu dimenziju. Tamo nema ničega niti ikoga osim Boga, Njegove ljubavi i osećaja Njegove beskrajnosti. U tom prostoru se ne vidi obična svetlost, ali nema ni tame, već je sve nekako čudno providno, a naš um može slobodno da zamišlja beskonačnost i nikada neće doći do kraja.
Za vernike koji čvrsto veruju u Hrista kao Boga koji je sve stvorio i koji nas spasava, pokajanje donosi jedno posebno iskustvo. To je kao da pre smrti osete i nešto loše i nešto dobro u svojoj duši. Pokajanje nije samo promena u mislima, već i promena u načinu na koji gledamo na sve oko sebe. Ova promena obično dolazi sa osećajem velike tuge zbog toga kakvi smo i zbog toga što smo se udaljili od svetog Boga. Nema veće žalosti od saznanja da smo gori od bilo koga drugog. Sve što doživljavamo na zemlji je prolazno, ali naš odnos sa Bogom traje večno. Kada se molimo bez mržnje prema sebi, naša molitva nas baca u prostor večnog Duha i prestajemo da mislimo samo na sebe.
Radost i obnova kroz pokajanje
Svako razmatranje božanskih stvari moguće je samo ako ljudski duh dođe u stanje koje donekle odgovara onome što se razmatra. Zaista, kako može onaj ko je pun ponosa imati Duha Svetoga u sebi? Kako se u mržnji i drugim mračnim strastima može videti Božja svetlost? Ili kako će onaj ko prezire i najmanjeg čoveka govoriti o Božjoj ljubavi? Dakle, samo ako ostanemo u Božjoj milosti, dobićemo viziju večne slave i neprolazne Svetlosti.
Svako istinito viđenje Boga je dar od Njega, koji nas čini delom Njegovog života – života poniznosti i mira, mudrosti i znanja, ljubavi i dobrote. Kroz prisustvo Božje moći u nama, prenosi nam se večni život. Zbog toga spaseni postaju „večni“ (ne po svojoj prirodi, već po Božjoj milosti).
Na zemlji se vidi koliko smo bliski Bogu po tome koliko ličimo na Hrista u svojim mislima, osećanjima i molitvama. Treba da se trudimo da razmišljamo kao Hristos, koji je i sam mnogo molio Oca tokom svog života na zemlji. Kada živimo onako kako nas uči Hristov Duh, postajemo Božja deca još dok smo ovde.
Važno je znati da neko ko ne razume hrišćanstvo možda neće primetiti ništa posebno na čoveku koji je ispunjen Božjom svetlošću. Vernik, često onaj koji živi u pustinji, može izgledati siromašno i bespomoćno, ali je u svojoj duši zaista velik. Carstvo kojem pripada zbog Božjeg dara nije od ovog sveta.
Na početku, kada počnemo da se kajemo, osećamo gorčinu. Ali ubrzo osetimo novu snagu u sebi koja nam pomaže da drugačije razmišljamo. Samo pokajanje nam otkriva koliko nas Bog voli. Pred našim očima postaje jasnija slika o tome koliko je čovek bio divan na početku. Kada to vidimo, shvatamo koliko smo se udaljili od te prvobitne lepote koju nam je Bog dao. Svetlost od Boga nam pokazuje slavu Boga kroz Isusa Hrista. Sam Isus je rekao da niko ne može doći k njemu ako ga Bog Otac ne privuče. Božja milost u pokajanju nam otkriva lik Božjeg Sina u nama. Oh, koliko to može biti bolno! Kao da nam mač prolazi kroz srce. Teško je opisati koliko nas strah obuzima u tom trenutku i kako Bog ponovo stvara nešto novo u nama. Slika Božjeg Sina u nama budi veliku želju da budemo slični Njemu u svemu. I opet se nalazimo u čudnoj situaciji: patimo, ali na jedan nov način koji do tada nismo znali. Ta patnja nas pokreće na dobro, ali nas ne uništava. U njoj je Božja snaga. Osećamo da se nalazimo u Božjoj beskonačnosti. Divimo se onome što se dešava u nama. Prevazilazimo sami sebe. Postajemo svesniji svoje malenkosti, a u isto vreme Bog dolazi da nas zagrli kao što otac grli svog sina u priči iz Jevanđelja. Nestaju naš strah i trepet, a dolazi nešto divno od Boga. On nas oblači u nešto vredno i daruje nam velike poklone, a najveći od svih je ljubav prema svima. Naša prva patnja zbog pokajanja se pretvara u radost i slast ljubavi. Sada ta ljubav postaje saosećanje prema svakom biću koje ne poznaje Božju Svetlost.
Takođe osećamo veliku radost kada počnemo da shvatamo šta Bog želi od nas. Vidimo sebe kao deo Božjeg plana stvaranja. Iako smo se pobunili protiv Njega i izgubili se, On nas sada poziva da radimo zajedno sa Njim na Njegovoj „njivi“. To je način na koji se ponovo rađamo u Duhu kroz pokajanje.
Zaključak: Put pokajanja i blagoslov
Hristos je jedini put za sve koji ga slušaju i žele da se mole i budu poput Njega. Šta onda da kažem ja, običan čovek? Ceo svoj život sam mu se molio sa velikim plačem i suzama. Moja grešnost me je na to naterala kada sam shvatio šta su Hristove zapovesti. Dešavalo se da se užasna gorčina zbog mržnje prema sebi povuče i ustupi mesto presvetloj ljubavi. Činilo mi se da sam na samom pragu ulaska u Božije prisustvo, i nisam želeo da se vratim na ovaj svet. Ipak, Gospod me je ostavio ovde. I sada blagosiljam svog Boga, koji mi je dao dar da se iznova rodim kroz vatreno pokajanje.
Arhimandrit Sofronije (Saharov)
