Када је Вашингтон дао сагласност за војне операције против Ирана, тај потез је одјекнуо далеко изван Блиског истока. Ескалација ово конфликта није само регионални маневар, већ део шире стратешке кореографије.
Тајминг – уочи нове рунде разговора високог улога између председника САД Доналда Трампа и његовог кинеског колеге Си Ђинпинга у Пекингу – сугерише покушај преговарања са позиције максималне полуге. У овом тумачењу, САД настоје да демонстрирају способност принуде на више позорница, од Панаме до Венецуеле и Ирана, шаљући сигнал одлучности и ограничавајући маневарски простор Кине.
Стратегија притиска и ризик од прерастања сукоба
Ипак, ова стратегија носи дубоке ризике. Продужена конфронтација са Ираном могла би да увуче САД у још један отворени и дуготрајни сукоб, трошећи политички капитал, војну спремност и фискалне ресурсе. Кинески експерти операцију описују као високоризичну опкладу која може измаћи контроли Вашингтона.
Уколико би се сукоб проширио, то би парадоксално могло да ојача позицију Кине као релативно уздржане и на стабилност усмерене велике силе – посебно у Глобалном југу, где је скепса према западним војним интервенцијама дубоко укорењена.
Кинеска реторика: суверенитет, дијалог и међународно право
Званична реторика Пекинга одражава управо то позиционирање. Министарство спољних послова Кине позвало је на „хитан прекид војних дејстава, без даље ескалације напете ситуације, наставак дијалога и преговора и напоре за очување мира и стабилности на Блиском истоку“.
Након извештаја о убиству врховног вође Ирана, Алија Хамнеија, Пекинг је пооштрио тон, осудивши чин као „тешко кршење суверенитета и безбедности Ирана“. Министар спољних послова Ванг Ји изјавио је да је неприхватљиво отворено убити лидера једне суверене државе.
Језик је пажљиво калибрисан како би се истакла три принципа: хитан прекид непријатељстава, повратак дипломатији и противљење једностраној војној акцији без одобрења Савета безбедности Уједињених нација. Државни медији кризу су сместили у шири контекст америчког војног интервенционизма, од Ирака до Либије и Сирије, тврдећи да су интервенције оправдаване стабилношћу често производиле продужени хаос.
„Прибегавање сили у тренутку када дипломатија показује назнаке напретка шаље опасну поруку“, упозорила је агенција Синхуа, наглашавајући кинеско залагање за међународно право и принцип немешања утемељен у Повељи УН.
Енергетска безбедност и Ормушки мореуз
Иза ових нормативних ставова налази се матрица чврстих интереса – пре свега енергетска безбедност. Најопаснија варијабла за Пекинг јесте Хормушки мореуз, поморски уски пролаз кроз који пролази значајан део светске нафте. Око 44% кинеског увоза сирове нафте потиче из ширег региона Блиског истока. Сваки поремећај у Хормузу директно би се прелио на кинеску економију, угрожавајући индустријску производњу, транспортне мреже и унутрашњу ценовну стабилност.
Иран заузима посебно осетљиво место у овој једначини. Кина купује више од 80% иранског извоза нафте. Званични царински подаци потцењују обим те трговине јер су санкције довеле до сложених пракси ребрендирања. За Пекинг, Иран и Венецуела остају кључни, иако дискретни, елементи његовог енергетског микса.
Стратешко партнерство и „Појас и пут“
Енергија је, међутим, само једна димензија односа. Године 2021. Кина и Иран потписали су 25-годишњи свеобухватни оквир сарадње који обухвата енергетику, инфраструктуру, телекомуникације и транспортне коридоре повезане са Иницијативом „Појас и пут“. Географски положај Ирана – као моста између Централне Азије, Персијског залива и источног Медитерана – чини га кључном кариком у кинеској западној стратегији повезивања.
Железничке везе и лучка улагања обећавају интеграцију Ирана у трансконтиненталне ланце снабдевања, смањујући зависност од поморских рута под доминацијом америчке морнарице.
Заједнички пројекти, иако мање видљиви од мегапројеката, опипљиви су. Кинеске компаније учествовале су у модернизацији делова иранске железничке мреже, доприносећи коридорима који повезују унутрашње индустријске центре са заливским лукама. Енергетска сарадња укључивала је дугорочне уговоре о снабдевању и инвестиције у налазишта. Телекомуникациона партнерства проширила су дигиталну инфраструктуру.
Политички, Пекинг је настојао да смањи изолацију Ирана подршком његовом приступању мултилатералним форматима као што су БРИКС и Шангајска организација за сарадњу, чиме се Техеран укључује у институције које умањују западну централност.
Ограничења кинеске подршке
Ипак, кинеска подршка има јасне границе. Током дванаестодневног рата 2025. године, Пекинг је критиковао америчке и израелске ударе, али се уздржао од материјалне помоћи. Та уздржаност покренула је питања о поузданости Кине као стратешког партнера. Техеран можда вреднује дипломатску подршку и економску сарадњу, али у тренуцима акутне кризе суочава се са чињеницом да Пекинг неће угрозити своје шире глобалне интересе због Ирана.
Кина, уосталом, не жели нуклеарно наоружан Иран. Милитаризација иранског програма могла би да изазове регионалну конфлаграцију и подстакне талас нуклеарне пролиферације широм Блиског истока, па и ближе кинеским границама. Из перспективе Пекинга, нуклеаризација умножава неизвесност и подрива стабилно спољно окружење неопходно за економски развој.
Стратешка калкулација у сенци америчке преоптерећености
Ова амбивалентност обликује кинеску реакцију на актуелну кризу. Потпуни колапс иранског режима, посебно ако би га заменила прозападна власт, представљао би стратешки губитак. То би ослабило приступ Кине повољним енергентима и потенцијално преусмерило важног партнера „Појаса и пута“. Истовремено, ослабљени али опстали Иран могао би постати још економски зависнији од Кине, продубљујући асиметричне односе. Санкције и изолација гурају Техеран ка Пекингу, повећавајући кинеску полугу у погледу цена, инвестиционих услова и политичког усаглашавања.
Криза се укршта и са системским ривалством Кине и САД. Ограничена ескалација која повећава стратешке и финансијске трошкове америчког присуства у Заливу могла би да служи интересима Пекинга. Уколико Вашингтон буде заокупљен блискоисточним ангажманима – распоређивањем морнаричких снага, управљањем савезништвима и финансирањем продужених операција – можда ће имати мање ресурса за иницијативе у Индо-Пацифику усмерене на обуздавање Кине.
То не значи да Пекинг жели рат. Пре ће бити да процењује како америчко преоптерећење постепено еродира хегемонију САД. Ова логика уклапа се у шири кинески циљ: поткопавање, а не нужно замена, америчке примарности. Пекинг не тежи да реплицира глобални војни отисак Вашингтона, већ промовише алтернативни наратив заснован на суверенитету, немешању и развоју. Осудом једностраних удара и наглашавањем дипломатије, Кина се позиционира као одговоран актер – иако би могла тихо профитирати од стратешких дистракција свог главног ривала.
Структурне рањивости и тест глобалне моћи
Ипак, простор за маневар Пекинга ограничен је структурним рањивостима. Ормушки мореуз остаје тачка уског грла изван директне кинеске контроле. За разлику од САД, Кина нема густу мрежу регионалних савезништава и стално распоређених снага у Заливу. Њено поморско присуство, иако у порасту, и даље је ограничено у односу на америчку Пету флоту. Због тога се Кина ослања на дипломатију и мултилатерализам како би заштитила своје интересе, појачавајући нагласак на деескалацији.
Постоји и репутациони ризик. Уколико Кина буде перципирана као актер који експлоатише нестабилност ради геополитичке добити, њена тврдња о принципијелној неутралности могла би да ослаби. Насупрот томе, ако буде виђена као непоуздан партнер који није спреман да сноси трошкове, државе би могле да ревидирају ниво ангажмана са њом.
На крају, кинеска реакција на иранску кризу одражава вишеслојну калкулацију. Тактички, Пекинг жели хитну деескалацију како би заштитио енергетске токове и регионалну стабилност. Стратешки, посматра како америчка политика принуде одјекује у глобалном јавном мњењу и расподели ресурса. Двосекли карактер вашингтонског приступа – пројекција снаге уз ризик од прекорачења – ствара и опасности и прилике за Кину.
Ако се сукоб продуби, економски потреси могли би да поткопају кинески раст и закомпликују њену развојну агенду. Улози, стога, далеко превазилазе Техеран. Они се тичу саме сржи кинеске велике стратегије: обезбеђивања материјалних темеља свог успона уз истовремено преобликовање архитектуре међународног поретка. У том смислу, рат у Ирану није удаљено позориште за Пекинг, већ тест његовог израстања у глобалну силу у турбулентном и спорном свету.
