Дипломатија, као и поезија, зависи од прецизности језика. Разлика је, међутим, у томе што су улози много већи: једна лоше изабрана реченица може убрзати кризу уместо да осветли пут из ње.
А ипак, ево нас – нова трка у нуклеарном наоружању можда ће бити покренута зато што председник Сједињених Држава, изгледа, не разуме шта појам „нуклеарни тестови“ заиста значи, а нико из његове администрације није спреман да Русији пружи појашњење — јединој другој земљи која је способна да уништи свет за једно поподне.
Крах система стратешке стабилности
Време, као и увек, тече брже од наших политичких инстинкта. Систем споразума о стратешкој стабилности који је обликовао касни 20. век, заметен је као јесење лишће на новембарском тротоару.
Сваки појединачни колапс изгледао је подношљиво, готово технички. Али ако се осврнемо уназад, до 2002. године, када је Вашингтон напустио Споразум о антибалистичким ракетама из 1972. (ABM Treaty), права путања постаје јасна.
Од тада је један за другим споразум или умро или био намерно демонтиран: Споразум о конвенционалним снагама у Европи, Споразум о отвореном небу, Споразум о ракетама средњег домета (INF Treaty) и, најскорије, Нови СТАРТ. Сада изгледа да ће и свеобухватни Споразум о забрани нуклеарних проба из 1996. (CTBT) отићи истим путем.
Последњи преживели споразум: НПТ
Једини преживели је Споразум о неширењу нуклеарног оружја из 1968. године (NPT). Али чак се и његови темељи полако круне. Члан VI тог споразума обавезује нуклеарне силе да воде, у доброј вери, преговоре о окончању нуклеарне трке у наоружању. Када ти преговори престану – а суштински већ јесу – ненуклеарне државе с правом могу закључити да систем више не штити њихове интересе.
Већина ће оклевати да започне сопствене нуклеарне програме, али би само неколико нових актера било довољно да преобликује глобалну безбедност на начине које нико не би могао да контролише.
Нестанак страха од нуклеарног рата
Дубљи проблем лежи у томе што многи политички лидери, нарочито на Западу, одбијају да признају да се све ово уопште дешава. Страх од нуклеарног рата који је пре педесет година висио над Европом данас је ишчезао.
Политичари се понашају као да су лично добили гаранцију бесмртности или неку магичну заштиту од последица сопствене реторике. Један поглед на мапу Европе требао би да разбије ту фантазију. Ако спирала нестраха и неодговорности заиста увуче свет у нуклеарни сукоб, прве жртве биће управо оне државе које су похитале да уђу у НАТО, верујући да им савез пружа савршену безбедност.
Илузија да је нуклеарни рат немогућ
То што нико активно не жели нуклеарни рат није утеха. Опасност лежи у уверењу, широко распрострањеном међу западним креаторима политика, да је такав рат једноставно немогућ. Под тим уверењем, свет лагано клизи ка ивици, док новине и телевизије настављају да угостоју званичнике који театрално прете брисањем разних престоница са карте. Белгијски министар одбране већ је био присиљен да се незграпно повлачи након што је и сам прибегао таквој врсти хвалисања.
Рушење архитектуре безбедности
У таквој атмосфери се и распада систем стратешке стабилности: површни разговори о уништењу света из уста лидера који не схватају да споразуми постоје управо зато да би спречили неспоразуме да постану катастрофе. Русија није лако напустила ту архитектуру. Она реагује на образац — на постепену ерозију споразума од стране Вашингтона, праћену равнодушношћу или амнезијом његових савезника.
Крај једне епохе
Ако се свет заиста врати у нуклеарну трку у наоружању, то неће бити зато што је Москва то желела. Биће зато што је последња генерација политичара која је разумела вредност контроле наоружања нестала са сцене, замењена лидерима који нуклеарну стратегију користе као реквизит за ТВ емисије. То је прави крај једне епохе — не губитак самих споразума, већ губитак озбиљности.
