Nakon oslobodilačkih ratova 1876–1878. godine, Srbija se suočila sa činjenicom da je politička nezavisnost osvojena, ali da je vojska koja ju je iznela bila daleko od savremene evropske armije. Narodna vojska, oslonjena na ratno iskustvo i masovnost, pokazala je ozbiljne slabosti u organizaciji, obuci i komandovanju. Upravo ti nedostaci postali su polazna tačka jednog dugog i zahtevnog procesa – stvaranja moderne srpske vojske.
Pokretač te transformacije bio je knez, a potom kralj Milan Obrenović. Svesan da država bez snažne i profesionalne vojske ne može opstati u složenim balkanskim i evropskim odnosima, Milan je reformu vojske postavio kao jedan od prioriteta svoje vladavine. Iako sam nije bio vojni teoretičar, on je imao jasnu viziju: Srbiji je bila potrebna vojska uređena po evropskom uzoru, sa stručnim kadrom, jasnom hijerarhijom i savremenim naoružanjem. Zato je ključne vojnostručne poslove prepustio najsposobnijim oficirima, dok je svojim autoritetom obezbeđivao političku podršku i finansijska sredstva.
Jedan od najvažnijih koraka u tom pravcu bilo je stvaranje modernog vojnog školstva. Preformiranjem Artiljerijske škole u Vojnu akademiju 1880. godine postavljeni su temelji sistematske i dugoročne izgradnje oficirskog kadra. Akademija nije bila samo škola znanja, već i institucija stroge selekcije, u kojoj su se obrazovali budući komandanti srpske vojske. Uvođenjem generalštabne struke i školovanja podoficira stvoren je profesionalni korpus koji će postati kičma vojske u narednim decenijama.
Prelomni trenutak predstavljao je Zakon o ustrojstvu vojske iz 1883. godine. Njime je napušten dotadašnji model stajaće vojske i milicije, a uveden mešoviti sistem koji je spajao stalni kadar i obučenu rezervu. Tako je stvorena armija koja je u miru bila racionalno organizovana, a u ratu sposobna za brzu i masovnu mobilizaciju. Uz to je išla i modernizacija naoružanja, što je srpsku vojsku postepeno približavalo tehničkim standardima vodećih evropskih sila.
Iako je poraz u ratu sa Bugarskom 1885. godine pokazao da reforme još nisu dale pune rezultate, taj neuspeh nije zaustavio razvoj vojske. Naprotiv, on je dodatno učvrstio uverenje da je započeti put jedini moguć. Kralj Milan će, i posle abdikacije, odigrati važnu ulogu u nastavku izgradnje vojske. Po povratku u Srbiju 1897. godine i stupanju na dužnost komandanta Aktivne vojske, on je sproveo dalje organizacione reforme, proširio formacije i ubrzao školovanje oficira, vodeći računa da vojska i u miru bude spremna za rat.
Posle 1903. godine, novu fazu u razvoju srpske vojske obeležiće vojvoda Radomir Putnik. Kao načelnik Glavnog generalštaba, a zatim i ministar vojni, Putnik je zaokružio ono što je započeto u vreme kralja Milana. Njegov doprinos ogledao se u preciznoj organizaciji formacija, pažljivoj selekciji kadra i razvoju vojne doktrine koja je insistirala na samostalnosti komandanata, jasnoj podeli nadležnosti između politike i vojske i realnom planiranju ratnih operacija.
Tako je, tokom nekoliko decenija, Srbija od narodne vojske ograničene vrednosti stvorila modernu, profesionalno uređenu armiju. Iako politički protivnici, kralj Milan Obrenović i vojvoda Radomir Putnik ostali su trajno povezani kao dve ključne ličnosti tog procesa. Rezultati njihovog rada u potpunosti će doći do izražaja tek u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, kada će srpska vojska pokazati da je postala jedna od najsposobnijih borbenih snaga svoga vremena.
