Крајем Другог светског рата одржана је конференција на Јалти, на којој су се састали лидери савезничких сила: председник Сједињених Америчких Држава Френклин Д. Рузвелт, председник Владе Уједињеног Краљевства Винстон Черчил и председник Савета народних комесара Совјетског Савеза Јосиф Висарионович Стаљин. На конференцији су разматрана питања поделе утицаја, будућег мировног поретка и уређења Европе након рата.
Састанак је одржан у Јалти, црноморском летовалишту, од 4. до 11. фебруара 1945. године, на позив Совјетског Савеза. У том тренутку немачки ратни напори били су у завршној фази, а распад Трећег рајха био је неизбежан.
На западном фронту америчке и британске снаге су напредовале упркос значајном отпору немачке војске, док су на источном фронту јединице Црвене армије током велике зимске офанзиве стигле на око 100 километара од Берлина. Адолф Хитлер је 30. априла 1945. године извршио самоубиство, а Немачка је 8. маја потписала безусловну капитулацију.
На Јалти су настављени разговори започети на конференцији у Техерану 1943. године. Главне теме биле су подела Немачке на окупационе зоне, денацификација, као и успостављање новог међународног поретка. Једно од кључних питања било је оснивање Уједињених нација као глобалне међународне организације.
Основни циљ конференције био је усклађивање интереса савезничких сила, које су у том тренутку имале заједничког противника у Немачкој, иако су постојале значајне политичке и идеолошке разлике међу њима. Сарадња између савезника настављена је до краја рата, али се убрзо након тога распала услед супротстављених интереса, што је довело до Хладног рата.
Америчка и британска страна изразиле су резерве у вези са местом одржавања конференције, које је било под потпуном контролом Совјетског Савеза. Совјетске власти су предузеле опсежне мере безбедности током трајања састанка. Истовремено, западне силе су биле свесне настојања Совјетског Савеза да прошири свој утицај у Европи.
Упркос повременим неслагањима, током конференције је постигнут договор о више кључних питања. Француска је прихваћена као четврта окупациона сила у Немачкој. Совјетски Савез се обавезао да ће учествовати у раду Уједињених нација и да ће се након окончања рата у Европи укључити у рат против Јапана. Заузврат, признато је право Совјетског Савеза да има преовлађујући утицај на територијама у Европи које су се у том тренутку налазиле под контролом Црвене армије.
Совјетском Савезу су такође призната одређена територијална права на Далеком истоку, на рачун Јапана и Кине, као и право вета у будућем Савету безбедности Уједињених нација. Питање границе између Совјетског Савеза и Пољске остављено је за касније решавање, уз прихватање линије из 1939. године као основе.
У завршној декларацији конференције наведена је заједничка одлука савезничких сила да се немачки милитаризам и националсоцијализам у потпуности уклоне, како Немачка више не би могла да угрози међународни мир. Истовремено је истакнуто да немачки народ није предвиђен за уништење, већ да ће, након уклањања наведених идеологија, имати могућност за обнову и укључивање у међународну заједницу.
Сматрало се да су на конференцији све стране оствариле одређене циљеве: Совјетски Савез у погледу територијалних питања и утицаја у Источној Европи, а западне силе у постављању основа будућег међународног поретка.
Истовремено, бројна питања нису добила коначна решења. Полазило се од претпоставке да ће коначни договор о уређењу Европе бити постигнут након завршетка рата. У том смислу, Јалтанска конференција имала је прелазни карактер, а многа питања су остала отворена и после наредне конференције одржане у Потсдаму у јулу 1945. године, што је допринело формирању подела које су обележиле период Хладног рата.
