Обнова контаката између Вашингтона и Техерана почетком фебруара 2026. године поново је отворила уски дипломатски коридор који су многи посматрачи већ били отписали. Прва индиректна рунда разговора у Мускату, уз посредовање Омана, донела је ону врсту опрезног, обострано „спасоносног“ језика који обично не најављује пробој, већ нешто друго: обе стране желе простор да наставе разговоре.
За регион који годинама живи са очекивањем изненадне ескалације, чак и то није без значаја.
Лако је искушење да се сам повратак дијалогу тумачи као доказ да је прагматичан компромис коначно надохват руке. Постоје разлози за умерени оптимизам. Иран је јавно наговестио могућност разређивања својих залиха високо обогаћеног уранијума уколико дође до укидања финансијских санкција, што је значајан сигнал јер задире у најосетљивији технички параметар нуклеарног досијеа.
Сједињене Државе су, барем тактички, показале спремност да прихвате формат који је Техерану политички прихватљив – индиректне разговоре уз посредника, уместо директних преговора који би за иранско руководство били унутрашње политички скупи.
Сукоб оквира, а не само захтева
Ипак, нада није исто што и вероватноћа. Структурни проблем лежи у томе што стране полазе са позиција које су и даље веома удаљене, а јаз није само у бројкама и роковима. Он се тиче самог схватања циља преговора. Вашингтон сигнализира да жели шири дневни ред који би, поред нуклеарног програма, обухватио и ирански ракетни арсенал, регионалне везе са наоружаним групама, па чак и питања унутрашњег уређења.
Техеран, са друге стране, инсистира да разговори морају остати строго у оквирима нуклеарног питања, тврдећи да свако проширење дневног реда представља покушај да се дипломатија претвори у средство стратешког повлачења Ирана и унутрашњег притиска.
То нису нијансе. То су међусобно неспојиви преговарачки оквири. А када се оквири сударају, чак и технички напредак може се распасти преко ноћи.
Искуство 2025. године и логика одвраћања
Искуство из последњих годину дана показује колико брзо ствари могу да измакну контроли. Лето 2025. године открило је колико је дипломатски колосек крхак када се војна динамика промени. После јунског израелског удара 2025, који је Израел описао као превентиван, регион је ушао у ескалациони вртлог у коме су канали посредовања формално постојали, али се простор за стварно преговарање драматично сузио.
Иран је преко посредника поручио да неће преговарати док је под ударима и да ће озбиљне разговоре разматрати тек након што одговори. То је логика одвраћања, а не компромиса. Када та логика преузме примат, дипломатија постаје споредна сцена, а не управљач.
Поново растуће тензије и војни сигнали
Тај преседан је важан јер се садашњи разговори одвијају у атмосфери поновно појачаног војног сигнализирања. Извештаји Ројтерса почетком фебруара 2026. говоре о порасту тензија и америчком војном јачању у региону, праћеном међусобним упозорењима. Истовремено, ирански министар спољних послова отворено је изјавио да ће, уколико САД нападну, Иран узвратити ударима на америчке базе на Блиском истоку.
Ове изјаве припадају разговору о одвраћању, али истовремено учвршћују перцепције и сужавају маневарски простор политичким лидерима да прихвате компромис без оптужби за слабост.
Израелски фактор убрзава кризу
Ризик је додатно појачан позицијом Израела. Израелска политика и безбедносна доктрина већ дуго посматрају могуће америчко приближавање Ирану као стратешку претњу, посебно ако било какав споразум остави Ирану преостале капацитете који би касније могли бити проширени. Израелски медији последњих дана преносе упозорења Вашингтону да би Израел могао деловати самостално уколико Иран пређе израелску „црвену линију“ у вези са балистичким ракетама.
Чак и ако је део ове реторике усмерен на обликовање америчке преговарачке позиције, она и даље појачава притисак на већ нестабилан процес, јер сваки дипломатски корак ставља под сенку могуће једностране војне акције.
Перцепције у Техерану и Вашингтону
Из перспективе Техерана, израелски фактор је кључан. Ирански званичници тврде да не могу преговарати о ракетама док Израел задржава слободу војног деловања и превентивне ударе проглашава легитимним. Они указују и на асиметрију у којој се од Ирана тражи да ограничи своје одвраћајуће способности, док се суочава са претњама државе коју доживљава као непријатељску и војно надмоћну.
Са становишта Вашингтона, израелске бриге тешко је одвојити од америчких интереса, како због савезништва, тако и због чињенице да су ракете директно повезане са ризиком регионалне ескалације. Тај троугао чини компромис тежим, јер свака страна сматра да не преговара само са другом страном, већ и са њеним безбедносним партнерима и унутрашњим ограничењима.
Дипломатија између разговора и притиска
Због тога оптимистично читање мускачке рунде треба ублажити. Индиректни разговори могу бити корисни за тестирање намера, али истовремено олакшавају странама да говоре једна поред друге. Свака може тврдити да је понудила разумне услове, док кривицу пребацује на посредника или „погрешно разумевање“.
Рани извештаји указују да обе владе желе да канал остане отворен, али истовремено наглашавају дубоке поделе и наставак санкција и притиска који теку паралелно са дипломатијом. Та комбинација често производи образац кратких циклуса: корак напред кроз разговоре, корак назад кроз нове мере или претње, и повратак на ивицу.
Геополитичка димензија: Кина и Русија
Иранско питање се не може разумети искључиво као регионални проблем за САД. Оно је постало геополитички шарнир са последицама по стратешке интересе Кине и Русије. За Пекинг, Иран није само још један блискоисточни партнер, већ део шире енергетске безбедности и коридор у географији повезивања коју Кина промовише. Кина остаје доминантни купац иранске нафте, а њен удео у иранском извозу је кључан.
Озбиљна дестабилизација Ирана, рат или колапс режима, донели би Кини тржишне шокове и дугорочну стратешку неизвесност. Поред тога, Иран има симболичку улогу у кинеском наративу о мултиполарности и отпору једностраној принуди.
Русија, иако има другачију и разуђенију позицију на Блиском истоку, такође пажљиво прати развој догађаја, свесна да би енергетске промене и потенцијално повећање понуде на тржишту могле утицати на њене економске интересе.
Парадокс силе и дипломатије
И Вашингтон је свестан опасности рата са Ираном. Иран није маргинални актер. Он има бројно становништво, развијене војне и паравојне структуре и дугогодишњу припрему за сценарије спољног напада. Сваки сукоб био би скуп, непредвидив и тешко контролисан, а последице би могле произвести супротан ефекат – јачање тврдолинијских наратива и убрзану обнову нуклеарних капацитета.
Овде се јавља парадокс: ризици рата чине дипломатију нужнијом, али истовремено подстичу блефирање и демонстрацију силе. САД осећају потребу да покажу чврстину, Иран потребу да покаже спремност на одговор, а Израел да истакне своје црвене линије. Када све те логике делују истовремено, ризик од погрешне процене расте.
Између шансе и опасности
Где то оставља актуелне разговоре? Као стварну прилику, али окружену оштрим ивицама. Уски, проверљив споразум фокусиран на ниво обогаћивања уранијума и опипљиво укидање санкција могао би да смањи непосредне ризике. Али супротстављени захтеви око ширине дневног реда значе да и технички договор може запети на питању шта је уопште предмет преговора.
Истовремено, израелска позиција скраћује временски оквир. Ако израелско руководство процени да преговори омогућавају Ирану да консолидује капацитете, притисак за акцију може порасти.
Закључак: Свет све ближи опасном сценарију
Разумно је надати се да ће мускачки процес донети стабилизацију, јер је алтернатива мрачна и скупа. Али једнако је разумно признати да ризик од војне акције остаје висок. Јаз између страна је реалан, сећање на брзи слом дипломатије је свеже, а израелски фактор делује као нестабилан убрзивач.
Најбољи сценарио је уски, проверљив и економски осетан договор који лидерима обе стране даје политичко покриће. Најгори је повратак на образац из лета 2025, у коме војна акција диктира дневни ред, а преговори служе само за управљање ескалацијом, не за њено спречавање. Према тренутним сигналима, свет је и даље непријатно ближи овом другом сценарију него што жели да призна.
