Европски парламент усвојио је законе који имају за циљ да пооштре процедуру добијања азила у Европској унији, као и да обезбеде бољу контролу граница. Како би то требало да функционише?
Након осам година тешких преговора са 27 држава чланица, Европски парламент је усвојио свеобухватну реформу европске политике азила. Такозвани Пакт о миграцијама, који се састоји од осам закона, првенствено има за циљ смањење броја потражилаца азила, убрзање процедура за добијање азила и њихово измештање на спољне границе.
Према подацима Еуростата, статистичке агенције ЕУ, прошле године било је 1,14 милиона захтева за азил. Вец́ четири године број тих захтева стално се повећава. Поред тога, око четири милиона ратних избеглица из Украјине смештено је у ЕУ од 2022. године.
Како би требало да функционишу процедуре на спољним границама?
Потражиоци азила и избеглице требало би, у року од седам дана након доласка копненим, воденим или ваздушним путем, да буду јасно идентификовани и регистровани у проширеној биометријској бази података „Eurodac“.
Мигранти из земаља са стопом признавања азила мањом од 20 процената, требало би да буду задржани на граници до дванаест недеља. У камповима – који морају да буду формирани у Грчкој, Италији, Малти, Шпанији, Хрватској и на Кипру – требало би да буде одлучено ко ће бити враћен у матичну земљу без даљег испитивања. То се односи само на мањину оних који долазе. Капацитет тих кампова требало би да буде 30.000 места широм ЕУ.
Мигранти из земаља с вишом стопом признавања азила, требало би да прођу кроз редовну процедуру азила. Те процедуре, које су до сада могле да трају годинама, требало би скратити. Одбијени потражиоци азила требало би да буду депортовани директно са спољних граница.
Како ће се растеретити земље такозваног првог уласка у ЕУ?
Земље такозваног првог уласка у ЕУ, требало би да буду у могуц́ности да неке од потражилаца азила или мигранте који имају добре шансе да добију азил, пребаце у друге земље-чланице ЕУ. Између држава-чланица требало би да постоји „обавезна солидарност“.
Државе попут Мађарске, које не желе да прихвате мигранте, требало би барем да плате одштету или да пошаљу опрему и особље земљама такозваног првог уласка у ЕУ. Наведена сума за одштету је 20.000 евра по неприхваћеном мигранту. Међутим, тај систем компензације није прописан законом, већ о њему морају да преговарају државе-чланице од случаја до случаја.
Ако се нека земља осећа преоптерећено, она може да ублажи многа правила и захтева више солидарности. Свих 27 држава заједно одлучује о томе да ли је наступила једна таква „кризна ситуација“. Дакле, има много простора за политичке спорове.
Како би требало растеретити тренутне циљне земље?
Многи потражиоци азила су до сада директно из Грчке или Италије одлазили у Немачку, Аустрију, Француску, Холандију или Белгију. То важи и за одбијене потражиоце азила. Земља првог пријема (нпр. Италија) заправо би требало да буде обавезна да те мигранте прими назад. Међутим, у пракси се то не дешава.
Нови Пакт о миграцији сада поново ревидира правила. Подстицаји за унутрашњу миграцију, такозвани фактори привлачења (pull factors), требало би да буду ослабљени уједначеним бенефицијама и условима пријема широм ЕУ.
Да ли ће депортације постати лакше?
Пакт предвиђа да се људи у будућности брже депортују у земље порекла или транзитне земље које су означене као сигурне. Европска унија тежи склапању више споразума с трећим земљама како би оне поново прихватале одбијене мигранте.
Често се као пример наводи недавни споразум са Тунисом. Та земља се сложила да поново прихвати своје држављане у замену за економску помоћ. Међутим, влада Туниса не жели поново да прими људе из подсахарске Африке, који су мигрирали у ЕУ преко Туниса.
Споразум са Турском из 2016. довео је до смањења броја сиријских избеглица које су стизале у Грчку током четири године. Тај споразум, међутим, више не функционише, јер Турска више не прихвата сиријске избеглице из Грчке.
Како спречити такозвани „азилантски туризам“?
Граничари Европске уније би убудуће требало да евидентирају све људе који долазе и да чувају њихове биометријске податке у проширеној бази података, коју ће моћи да користе све власти у Европи. На тај начин ће се утврдити да ли мигранти који су одбијени у Грчкој, на пример, поново подносе захтев за азил у Аустрији или пролазе кроз више других земаља. Потражилац азила би потом лакше могао бити депортован у земљу такозваног првог уласка у ЕУ и на крају у земљу порекла.
Од 2015. године било је неколико покушаја да се уведе обавезна регистрација. Досадашња база података „Еуродац“, која је чувала само отиске прстију, имала је значајне пропусте и техничке недостатке.
Зашто је Пакт о миграцији и даље контроверзан?
Заговорници Пакта тврде да ће строжа правила и процедуре које доводе до бржих депортација имати дугорочни ефекат одвраћања – мање људи ће кретати на пут, јер ће имати мање шансе да остану у Европи, чак и ако им захтев за азил буде одбијен или без одговарајућег поступка.
Критичари пакта се жале да би тиме било поткопано право на азил у ЕУ и да би они којима је заштита заиста потребна убудуће били одбијени. Они сматрају да ће се страдања на путу преко Средоземног мора наставити.
Како даље?
Савет Европске уније, односно представници 27 држава-чланица, сада мора поново да дâ сагласност крајем априла, што се сматра формалношћу. Када разни закони и прописи Пакта о миграцији постану правно обавезујући, најважније ће бити да ли и како државе чланице испуњавају своје нове обавезе. Хоће ли Италија успоставити функционалне затворене граничне кампове? Да ли ће северне и источне чланице заиста показати солидарност и прихватити мигранте или бар финансијски помоћи?
Имплементација нових правила ће трајати до две године, тако да ће тек за неколико година бити јасно да ли се број тражилаца азила заиста смањује.
