Кодекс части темељи се на претпоставци да је част највредније обeлежје сваке особе. Част је спољашње лице и одраз достојанства сваког човека. Право на достојанство једног човека је једно од темељних људских права и једнако припада сваком људском бићу, без обзира на старост, пол, класу, расу и друга обележја.
Част представља осећај вредности
Част (лат. honor) апстрактни је појам који представља осећај вредности који утиче на друштвени положај и на самооцењивање неког појединца или породице, друштва, војске или војне јединице, државе и сл.
Према томе, појединцима или њиховим обитељима, одређеним друштвеним заједницама, војсци или војним јединицама, војној или цивилној школи, одређеним групама људи, државама, додељују се вредности и углед у друштву који је у складу према њиховим извршавањем задатака која су задана одређеним кодексом части, те моралним кодексом заједнице у целини.
Кодекс части је био чврсто утемељен од самог настанка борилачких вештина
Већ од самих почетака настајања појединих борилачких вештина, без обзира на земљу њиховог настанка, одређени кодекс части био је чврсто укорењен у њиховим темељним моралним начелима. Прихватањем тог кодекса части појединац је прихватио и одређене стандарде понашања, као и идеале карактера који су потребни за члана једне такве групе људи тј. оних људи који се баве одређеном борилачком вештином.
Тако су у разним историјским периодима у многим земљама света настајали поједини кодекси части, многи од тих кодекса, постали су свеoпште познати.
Већ су у старој Грчкој, Спартанци имали свој кодекс части, а одређени кодекс части имале су и поједине римске легије, као и одређене јединице Александра Македонског, Индијанци Сијукси па војници Џингис Кана, и многи други.
Засигурно да је један од најпознатијих кодекса части јапански кодекс части – бушидо, а којег су се придржавали познати јапански ратници – самураји. Иако је јапански кодекс части бушидо најпознатији, у свету је било познато још много других кодекса части од којих ћемо споменути неке.
Најпознатији кодекси части у ратничком свету
Један од старијих кодекса части је познати француски кодекс ратничког сталежа – noblesse oblige (прописи витештва), којег су се придржавали витезови већ од 13 века. Познат је и Немачки кодекс части назива – гемут, којег су се придржавали немачки витезови у средњем веку.
Једни од познатијих кодекса части су и енглески – gentleman’s code, те француски – gentilhomme, који су били углавном војни и племићки кодекси части а појављују се негде почетком 16. века. Један од познатијих витешких кодекса части је и италијански кодекс назива – cavalleria. Витешки кодекс части је под сличним називима – codigo de caballero, а нешто касније honor de cavalleria, познат и у Шпанији.
У средњем веку у неким земљама углавном средишње Европе, био је познат и кодекс под називом – fidei et honoris, одређени кодекс узорног понашања и примереног владања, који је у својој основи поштовао принцип поштења и части. Све су то били кодекси моралних принципа којих су се витезови у разним европским земљама морали придржавати.
Одређена правила понашања
Одређена правила понашања тј. одређени кодекси части постојали су и у 18. и 19. веку, као на пример кодекс понашања официра у Немачкој под називом – Сива књига, која је регулисала правила понашања у двобоју мачем или пиштољем.
Позната земља по својим двобојима због увреде части била је Француска, у којој се је примењивао већ пре споменути кодекс части. Познати војсковођа Наполеон Бонапарта установио је у Француској Орден легије части, као један од првих ордена такве врсте.
У 19. и 20. веку на америчком западу, постојали су неписани кодекси части које су поштовали и придржавали их се тамошњи становници, ти кодекси су познати под називима – кодекс каубоја или кодекс за запад.
Кодекс части су имали чак и гусари
Мање је познато да су један од строжих кодекса части у 17. и 18. веку. примењивали гусари, под називом – „Кодекс Браћа обале“.
Године 1889. у Америци је утемељен етички кодекс части за скитнице, под називом – хобо етички кодекс. Кодекс је познат по одређеним симболима којима су се скитнице служиле. Познати су и кодекси части којих се придржавају неке познате криминалне групе, тако примера ради кинеске тријаде имају свој кодекс части, а јапанске јакузе имају свој. Према кодексу, због нечасног поступка код јакуза, познато је одсецање малог прста.
Један од познатијих кодекса части у свету је кодекс којег се придржавају припадници италијанске мафије. Мафија има свој основни кодекс понашања под називом коза ностра (наша ствар), а сам кодекс части је познат под називом – омерта.
У Европи су се примењивали разни пре наведени кодекси части а који су имали свој прилично велики утицај на вежбаче одређених борилачких вештина, као на пример на рваче, мачеваоце и боксере.
Свакако да је на источњачке борилачке вештине, а посебно на јапанске борилачке вештине највећи утицај имао кодекс части – bushido.
Bushido – кодекс части
Bushido (bu-shi-dо, bu – снажан, bushi – ратник, do – пут или начин) или пут ратника (пут самураја), био је неписани кодекс основних моралних начела ратничког сталежа у Јапану.
Иако се систем вредности садржан у bushido кодексу мењао под различитим утицајима кроз цео период јапанског феудализма, његова основна суштина је остала непромењена.
Увек су истицани праведност и искреност, храброст, уљудност, част те скромност и лојалност као највише врлине савршеног ратника.
Посебна важност придавала се презирању смрти, док је лојалност породици, завичају и господару (владару) представљала највишу самурајску обавезу. Самурајски сталеж се појавио као значајна снага у периоду Хејан (794-1185), а настао је од представника ратничког сталежа – buke.
Постепено су ступили у службу на двору као физичка стража. Названи су самураји, од речи samurau – служити, пратити. Реч самурај се у почетку односила само на војнике који су били на дужности у царској палати, а касније је означавала све припаднике ратничког сталежа. Њихов начин живота знатно се је разликовао од живота осталих припадника дворске аристократије.
Због учесталог ратовања у периодима Камакура (1192-1333) и Ашикага (1338 – 1573), захтевало се од њих неговање ратничких врлина и стално величање храбрости на бојном пољу. Равнодушност према смрти преузета је из Зен будизма, када је откривено да његово одбацивање живота као објекта обожавања може много да понуди ратнику. Будизам је донео веру у непромењивост судбине, покоравање неизбежном и храбру мирноћу пред опасношћу.
Велику важност су придавали пореклу и породици
Веома се ценила част, а под утицајем шинтоизма, изворне јапанске религије, ратници су велику важност придавали пореклу и угледу породице. Због почињене грешке или губитка части, највиши вид спремности на жртвовање представљала је обавеза самоубиства (seppuku) ритуалним расецањем утробе (hara-kiri).
Такав начин самоубиства, базира се на старо јапанско анатомско вјеровање према којем је тачка нешто изнад пупка (јап. – hara), средиште човекове душе и осећаја. Основна водиља за почињење seppukua била је – „Отворићу пребивалиште своје душе и показаћу ти каква је.“ Сам види дали је искварена или чиста.“
Придавали су значај и телесном и умном усавршавању
Програм учења ратничког сталежа био је базиран углавном на изучавању следећег: мачевање, стреличарство, јахачке вештине, употреба копља, тактика ратовања, калиграфија, етика, књижевност, историја, са посебним акцентом на изучавање и вежбање ju-jutsu или javara вештине.
Ju – jutsu као борилачка вештина је била посебно цењена јер за разлику од рвања није зависила од физичке снаге, а разликовала се у односу на друге облике напада утолико јер не користи оружје.
Бушидо кодекс се поштовао сво време док је трајала обука и био је од почетка саставни део учења у свим борилачким вештинама које су ратници изучавали. Иако bushido кодекс није био записан, његова неписана правила су се поштовала. Онако како су се поједине борилачке вештине током историје развијале, тако се и знање о појединим борилачким вештинама преносило са једног учитеља на његове ученике, са једне генерације на другу.
Сваки мајстор борилачких вештина je на тај начин својим ученицима преносио и неписана правила о кодексу части. Начини вежбања прожети кодексом части кодекс части – ju-jutsu или „Do“ tехнике борења које су користили ратници у феудалном Јапану називају се – bugei.
Било је 40 основних техника борења
Према неким стручњацима за борилачке вештине тих основних техника, а које су свој највећи развој имале у феудално доба, има око 40. Те технике борења – bugei, су практично примењиване у рату и то је њихова основна одлика те њихова сврха, дакле – bugei су ратничке вештине старог Јапана.
Појединачне ратничке вештине bugei, у свом називу користе реч jutsu (вештина, умеће), а због своје основне сврхе коришћења у време рата поштoвање bushido кодекса се подразумевало и подстицало.
Познати мајстор борилачких вештина Јигоро Кано (1860 – 1938), који је у младости сам вежбао неколико различитих стилова тј. школа јutsua, када је постао sensei (учитељ), увидeо је да се његова школа по називу не разликује превише од других школа тога времена.
Добро промисливши, године 1898. дошао је на идеју да свој стил назове – judo. Мајстор Кано је тим називом на неки начин хтео да задржи одређени традиционални назив, као на пример – budo или bushido, а да сама вјештина ипак нема своју основну ратничку сврху и тиме назив jutsu.
Настанак judo-a
Тим је чином борилачка вештина judo више прихватила облик вежбања принципа борења, чиме је умањила своју основну сврху ратничке вештине, а самим тиме и потребу за строгим придржавањем bushido кодекса части. На тај начин, мајстор Кано је свој стил могао прилагодити за различите профиле и професије људи, те избећи да се његов стил борења (judo) користи искључиво само за потребе војске или полиције.
Тако је из ju–jutsu ратничке вештине постепено настао – judo (јu – нежно, dо – пут или начин), начин вјежбања одређених техника принципа борења који се је постепено развијао и мењао своју сврху, тако да је данас он углавном спорт.
Увидевши успешан развојни пут борилачке вештине judo, и неки други познати мајстори борилачких вјештина преузели су исти принцип.
Настанак каратеа, аикидоа и других борилачких вештина
Тако је познати мајстор борилачких вештина и зачетник борилачке вјештине карате Гичин Фунакоши (1868 – 1957) још 1926. године називао свој стил karate-jutsu, да би десет година касније, 1936. године, променио тај назив у karate-do.
Данас се за ту борилачку вештину која све више поприма свој спортски облик, углавном користи само назив – karate. Други велики мајстор борилачких вештина Морихеи Уешиба (1883 – 1969), који је у младости вежбао разне облике jutsu вештина, у почетку је свој стил називао aiki-ryu тј. aiki-jutsu, да би пред крај 1942. године променио назив свог стила у данас већ свима знан – aikido.
Назив је постао опште познат почетком 1948. године. Одмах након завршетка Другог светског рата у тадашњем Јапану је дошло до многих промена, а многе од њих су се одразиле и на борилачке вештине.
Многи мајстори борилачких вештина тога времена за време рата су били инструктори разних часника у јапанској војсци или су и сами били припадници јапанске војске.
Управо из тог разлога, по завршетку рата, желели су свету да предоче мирољубивост својих погледа на живот и њихових јапанских борилачких вештина, а не њихову ратничку сврху.
Губљење изворног смисла
Тако су пропагирали „Do“ начин вежбања борилачких вештина и тиме им постепено умањивали њихову почетну сврху и смисао као ратничких вештина. Такође су постепено умањивали утицај ратничког bushido кодекса части у борилачким вештинама.
Тако је начин вежбања, постепено замењен са данас познатијим „Do“ обликом вежбања. Многе борилачке вештине су тако постепено мењале своју основну ратничку сврху тј. начин приступа вежбању, па тиме и своје називе, као нпр.; ken jutsu – kendo, iai jutsu – iaido, so jutsu – sodo, kyu jutsu – kyudo, јо jutsu – jodo, као и неке друге.
Чак су и разни начини борења са оружјем на острву Окинава постепено променили назив у – kobudo. Такав „Do“ начин вежбања су прихватиле и многе корејске борилачке вјештине, као нпр.; hap ki do, hwa rang do, han mu do, kumdo, tang soo doo и свакако најпознатији tae kwon dо.
Чак је и познати мајстор борилачких вештина и глумац Брус Ли за свој начин борбе изабрао назив – jeet kune dо. Начин вежбања по „Do“ принципу су прихватиле и неке друге борилачке вештине широм света. Као пример можемо навести вијетнамски viet vo dao или Quan ki dо, у Канади Defendo или Wen –Dо, у Аустралији Zen do kan, а утицај је видљив и на индонезијски sindo, те бурмански бокс bando.
Кодекс части у модерно доба
Хтели то неки мајстори борилачких вештина да признају или не, данас је великом већином „Do“ облик тј. „Do“ начин вежбања борилачких вештина, те њихово поимање, више окренуто спорту и спортском резултату него самој изворној борилачкој вештини, а још мање ратничкој вјештини из које потиче.
Кодекс части се ту врло ретко спомиње јер данашњи спорт има своја правила и свој фер-плеј и за велику већину спортиста то је сасвим довољно. Ипак, и данас постоје мање групе мајстора, који још увек поштују и прихватају нека од правила bushido кодекса части.
И данас неки прави, кажимо, истински мајстори појединих борилачких вјештина како на Истоку тако и на Западу, поштују и придржавају се одређених животних правила из кодекса части.
Борилачка вештина је неодвојива од животне философије
За те поједине мајсторе борилачких вјештина, бављење одређеном борилачком вјештином није хоби или нешто чиме се они баве у своје слободно време. За њих то није нити спорт, и бављење том борилачком вештином они не прихватају са спортског становишта, већ је за њих то борилачка вештина и животна философија.
Иако се многи мајстори тој борилачкој вештини посвећују професионално, бављење том борилачком вјештином они не сматрају као свој основни посао. Бављење том борилачком вјештином, пре свега за њих представља одређени начин живота који укључује поштовање моралних принципа и одређених кодекса части.
Тако и данас можете наћи мајсторе борилачких вештина на Западу који ће вам за борилачки спорт бокс казати да је то племенита вештина, или неке друге мајсторе који ће вам казати да су борилачке вештине као што су рвање или мачевање вештине за господу која поштују кодекс части.
Иако је време самураја давно прошло у данашњем Јапану још можете пронаћи мајсторе борилачких вештина који живе поштујући принципе bushido кодекса части.
Без обзира на земљу порекла одређене борилачке вештине, као и на назив кодекса части који се у њима негује, основни принципи кодекса части су и на Истоку и на Западу готово идентични.
Онај практикант, тренер или инструктор, поједине борилачке вештине који не живи по моралним принципима неког од кодекса части, није, и никада неће бити истински мајстор те борилачке вештине.
Древни самураји издвајали су се од осталих људи тога времена најпре по чињеници што су живели према bushido кодексу части. Када данас упитате неког од официра који су завршили познату војну школу „West Point“ по чему се они посебно издвајају од других људи, одговор ће увек бити – „по одређеном кодексу части“.
Они који мисле да је основна разлика између врхунских мајстора борилачких вјештина у односу на друге, у боји или начину на који они носе кимоно, у амблемима на њиховом кимону или спортској мајци, у боји њиховог појаса или њиховој титули, у добром познавању или извођењу неке технике, нису у праву.
Када данас упитате неке од врхунских мајстора борилачких вештина, што је основно по чему се они разликују од осталих људи или неких других особа које вјежбају борилачке вештине, њихов одговор је у својој основи увијек исти – „по томе што живимо поштујући морална начела кодекса части“.
Bushido, noblesse oblige, the chivalry code, the genleman’s code, gemut, cavalleria, the cowboy code, за већину људи су само неки старински називи за неке обичаје из далеке им прошлости. За њих су то обичаји за које су они чули из неких старих легенди о витезовима или самурајима. Обичаји који никада нису записани, па чак ни јасно прописани, већ ти прописи искључиво живе само у разним историјским легендама.
За неке друге људе то су пак неписана правила понашања. Њихова основна морална начела по којима они живе. То су неписана правила којих су се придржавали и по којима су живели њихови очеви, као и очеви њихових очева, то су неписана породична правила и за њих је то породична традиција.
Истински мајстор, учитељ неке од борилачких вештина, свог ученика ће прихватити као неког ко је члан његове породице. Самим тим ће га подучити и ономе што је он научио од свог оца или свог учитеља. Научиће га да поштује неписана правила кодекса части, и још више, показаће му својим примером како се живи поштујући моралне принципе кодекса части, што је смисао и основни фундамент сваке борилачке вештине.