Majka sa dva sina šeta gradskom ulicom. Stariji sin ima šest i po, a mlađi tri i po godine. Nedelja je, dan je suv i topao. Nailazeći na izlog dečjih igračaka mlađi sin zastaje i traži od majke da uđu. Majka mu odgovara da je danas nedelja i da prodavnica ne radi. Sin počinje glasno da plače, zahtevajući da uđu. Majka odgovara:
– Ako nađeš otvorena vrata, ući ćemo.
Mlađi sin i ne pokušava da utvrdi da li ima otvorenih vrata, nego odmah leže na trotoar, počinje da se dere i udara čelom o beton. Majka ostaje na svom mestu i samo mu kaže:
– Zar ti nije tvrdo da tu udaraš glavom?
Sin odmah ustaje, pomera se dva koraka na travu, leže i nastavlja da se dere i udara glavom. Majka će na to:
– Udaraj koliko hoćeš, ali nećeš dobiti.
Mlađi sin na to odmah ustaje, prestaje da se dere i mirno se priključuje majci i bratu u šetnji.
Veliki broj ljudi bi u ovom slučaju smatrao da su batine najbolje rešenje, ili bi ih i sami primenili u sličnoj situaciji. Ipak, treba reći da je majka postupila na najbolji način, ostajući mirna i pribrana i ne podležući mogućem „pritisku“ prolaznika koji gledaju ružan prizor. Najpre je sinu ponudila da se sam uveri u nemogućnost da se uđe u prodavnicu, zatim ga je mirno „premestila“ sa betona na travu, da bi mu najzad jasno i odlučno saopštila da neće dobiti to što tako burno hoće. A šta je sa sinom? Nije njemu toliko do igračke koliko hoće da natera majku na povinovanje svojoj volji. To nastojanje da kontroliše majku neki psiholozi će videti kao izraz edipalne situacije, ali nije neophodno ići toliko daleko u ovom slučaju. Dovoljno je da vidimo samo to nastojanje deteta da majci nametne svoju volju. Majka nije sabila tu volju batinama, nije ga kaznila zbog njegovog nastojanja, nego mu je samo jasno i čvrsto pokazala da on nad njom ne može da vrši svoju volju.
Volja je davno proterana iz psihologije, još u ranim decenijama njenog nastajanja. A s njom je proterano još nešto što igra veliku ulogu u ljudskom razvoju, čak i onom najranijem. To je moć, ili, kako bi Niče rekao, volja za moć. Vrlo rano dete nauči da koristi plač kao sredstvo da nešto dobije, ili samo da bi dovelo odraslog k sebi. Ako je majci nekada i teško da u plaču vidi neku konkretnu potrebu, nije joj teško da razlikuje plač kao poziv od plača kao zahteva.
U početku se volja, odnosno moć, ne razlikuju od izraza urgentne potrebe. I ne samo da se ne razlikuju, nego volja egzistira u senci potrebe. Kasnije volja izbija u prvi plan, što se može videti kod deteta još pre nego što prohoda, ali je i dalje tesno združena sa potrebom, i sa njom je isprepletena. A naročito se primat volje dobro vidi kad dete počne da hoda. Tada će i neki psiholozi reći da je dete „mali diktator“, ali opet neće videti u tome diktatorskom detetu moć i volju za moći. Naravno da će odrasli vaspitavati tu moć, tako da to vaspitanje možemo posmatrati duž ose na čijem se jednom kraju nalazi potpuno ubijanje dečje volje, a na drugom kraju služenje detetu i povlađivanje njegovoj volji. Suština dobrog vaspitanja ogleda se u rezultatu koji se sastoji u tome da dete vremenom postane kadro da sprovodi svoju volju podvrgnutu moralnim pravilima i dugoročnim ciljevima u životu.
Taj rezultat još nije autonomija volje, jer nju vaspitanje ne može dati. Autonomiju može osvojiti čovek sam, takođe svojom voljom. Autonomija će nastati u vidu koji ne sadrži samo podaništvo moralnom zakonu, nego, zajedno s tim, još i vlastitom zakonodavstvu, tako da je čovek istovremeno i podanik i zakonodavac, kako bi kazao Imanuel Kant. Do te autonomije nije moguće doći ni preteranim poništavanjem detinje volje, niti njenim preteranim opsluživanjem.
