Двадесетог октобра 1757. године Јован Апостоловић постао је први Србин доктор медицине, одбранивши на универзитету у Халеу дисертацију на латинском језику – „О начину како душевни ефекти утичу на човечије тело“.
Апостоловић је у 18. веку био лекар у Новом Саду. 1762. године знатно је допринео сузбијању куге у Београду, Бачкој и Банату.
Јован Апостоловић рођен је у Будиму, у Хабзбуршкој монархији, али његова породица је пореклом из Солуна.
Рано је научио да чита и пише, па је ноћи проводио уз свећу читајући књиге. Јован је приватну основну школу завршио у родном Будиму.
Јован Апостоловић студирао је медицину у Халеу од 1754. до 1757. године. Његова инаугурациона теза имала је 40 страна и била подељена у 65 параграфа.
У медицинско-филозофској расправи коју је посветио свом учитељу и ментору Герхарду ван Свитену, аустријском реформатору, Јован Апостоловић третирао је проблеме стреса на, у то доба, модеран начин, у духу идеја просвећености, које ће код Срба нешто касније развити Доситеј Обрадовић.
Дисертација која је писана латинским језиком данас има само историјску вредност.
Као изузетном студенту, професори су му дозволили да већ две године по дипломирању брани докторску дисертацију под насловом „Како осећања делују на људско тело“, што се у историји медицине рачуна као једно од првих разматрања утицаја стреса на физичко здравље човека.
Један примерак његове дисертације чува се у Универзитетској библиотеци у Будимпешти, а један у Британском музеју у Лондону.
Више пута прелазио је Саву и Дунав да би дошао у Србију захваћену колером и помагао оболелим, те учествовао у сузбијању заразе у Београдском пашалуку.
Као приватни лекар радио је све до смрти /претпоставља се од туберкулозе/ у Новом Саду 1770. године.
