Poljoprivreda je važna grana privrede u Srbiji. Preciznije, poljoprivreda čini 17,3% ukupne populacije i 42% BDP-a Srbije . Srbija ima veliku površinu poljoprivrednog zemljišta, oko 5,7 miliona hektara, od čega je 4,8 miliona obradivo . Srbija je poznata po proizvodnji kukuruza, pšenice, suncokreta, šećerne repe, soje, krompira, malina, jabuka, šljiva, višnja, grožđa i drugog voća i povrća. Srbija je takođe razvila stočarstvo, naročito svinjsko, goveđe i živinsko meso i mleko. Srbija ima povoljne prirodne i klimatske uslove za raznovrsnu poljoprivrednu proizvodnju. Ravničarski regioni su pogodni za ratarstvo i povrtarstvo, dok su brdoviti i brežuljkasti predeli pogodni za voćarstvo, vinogradarstvo i stočarstvo. Brdsko-planinska područja su pogodna za ovčarstvo, govedarstvo i šumarstvo .
Preko 1,3 miliona ljudi se bavi poljoprivredom u Srbiji. Većina njih su porodični poljoprivrednici koji imaju male ili srednje farme. Porodično gazdinstvo je vrlo isparcelisano i ima nisku stepen komercijalizacije. Potrebno je povećati površine pod organskom proizvodnjom, podići nove zasade sa intenzivnom tehnologijom proizvodnje, investirati u preradu i izvoz hrane, proizvoditi proizvode sa geografskim poreklom i bioenergetske useve . Potrebno je takođe modernizovati poljoprivrednu opremu i infrastrukturu, povećati primenu mineralnih đubriva i agrohemikalija i proširiti sistem za navodnjavanje .
Po svemu ovom vidimo da postoji veliki potencijal za razvoj poljoprivrede u Srbiji. Pošto je postala članica Svetske trgovinske organizacije 2016. godine i potpisala sporazum o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom, Srbija ima priliku da poveća svoj udeo na svetskom tržištu hrane. Poljoprivreda je vitalni sektor za ekonomski rast i socijalnu stabilnost Srbije. Dok se država priprema da novim ulaganjima jača ruralnu Srbiju i pomogne razvoj etno-sela, salaša i seoske infrastrukture, uključujući već postojeće projekte useljavanja praznih kuća i podrške zadrugarstvu, rezultati popisa poljoprivrede za 2023. godinu pokazuju svu propast srpskog agrara.
Poredeći podatke popisa iz prošle godine i one iz reprezentativne ankete iz 2018. godine, dobijamo da smo za samo pet godina ostali bez 10 odsto poljoprivrednih gazdinstava, da je smanjen broj raspoloživog i korišćenog zemljišta, da je stočni fond umanjen za 20 odsto, a radna snaga za 14 odsto.
Najviše zabrinjava to što je prosečna starost vlasnika porodičnog poljoprivrednog gazdinstva 60 godina, dok je tek svaki 11. mlađi od 40 godina. Ovo pokazuje da se selo stari i da nema dovoljno mladih koji bi nastavili tradiciju i obezbedili hranu za budućnost. Država treba da uradi više da podstakne mlade da se vrate na selo ili da ostanu na njemu, ali i da im obezbedi bolje uslove za rad i život. Neki od načina su povećanje agrarnog budžeta, podrška investicijama u ruralni razvoj, etno-sela, salaše i seosku infrastrukturu, kao i podsticanje zadrugarstva i povezivanja poljoprivrednika sa tržištem.
Pored starosti stanovništva, drugi veliki problem je smanjenje poseda, zemljišta i stočnog fonda. U poslednjih pet godina izgubili smo 10 odsto poljoprivrednih gazdinstava, 300.000 hektara zemljišta i 20 odsto stočnog fonda. Ovo znači da smo sve manje konkurentni na tržištu i da smo sve više zavisni od uvoza hrane. Država treba da podrži poljoprivrednike da povećaju proizvodnju i kvalitet svojih proizvoda, ali i da im pomogne da savladaju izazove klimatskih promena, zaštite životnu sredinu i primene nove tehnologije.
Samo tako možemo spasiti selo od propada i osigurati budućnost naše poljoprivrede.
