Пољопривреда је важна грана привреде у Србији. Прецизније, пољопривреда чини 17,3% укупне популације и 42% БДП-а Србије . Србија има велику површину пољопривредног земљишта, око 5,7 милиона хектара, од чега је 4,8 милиона обрадиво . Србија је позната по производњи кукуруза, пшенице, сунцокрета, шећерне репе, соје, кромпира, малина, јабука, шљива, вишња, грожђа и другог воћа и поврћа. Србија је такође развила сточарство, нарочито свињско, говеђе и живинско месо и млеко. Србија има повољне природне и климатске услове за разноврсну пољопривредну производњу. Равничарски региони су погодни за ратарство и повртарство, док су брдовити и брежуљкасти предели погодни за воћарство, виноградарство и сточарство. Брдско-планинска подручја су погодна за овчарство, говедарство и шумарство .
Преко 1,3 милиона људи се бави пољопривредом у Србији. Већина њих су породични пољопривредници који имају мале или средње фарме. Породично газдинство је врло испарцелисано и има ниску степен комерцијализације. Потребно је повећати површине под органском производњом, подићи нове засаде са интензивном технологијом производње, инвестирати у прераду и извоз хране, производити производе са географским пореклом и биоенергетске усеве . Потребно је такође модернизовати пољопривредну опрему и инфраструктуру, повећати примену минералних ђубрива и агрохемикалија и проширити систем за наводњавање .
По свему овом видимо да постоји велики потенцијал за развој пољопривреде у Србији. Пошто је постала чланица Светске трговинске организације 2016. године и потписала споразум о слободној трговини са Европском унијом, Србија има прилику да повећа свој удео на светском тржишту хране. Пољопривреда је витални сектор за економски раст и социјалну стабилност Србије. Док се држава припрема да новим улагањима јача руралну Србију и помогне развој етно-села, салаша и сеоске инфраструктуре, укључујући већ постојеће пројекте усељавања празних кућа и подршке задругарству, резултати пописа пољопривреде за 2023. годину показују сву пропаст српског аграра.
Поредећи податке пописа из прошле године и оне из репрезентативне анкете из 2018. године, добијамо да смо за само пет година остали без 10 одсто пољопривредних газдинстава, да је смањен број расположивог и коришћеног земљишта, да је сточни фонд умањен за 20 одсто, а радна снага за 14 одсто.
Највише забрињава то што је просечна старост власника породичног пољопривредног газдинства 60 година, док је тек сваки 11. млађи од 40 година. Ово показује да се село стари и да нема довољно младих који би наставили традицију и обезбедили храну за будућност. Држава треба да уради више да подстакне младе да се врате на село или да остану на њему, али и да им обезбеди боље услове за рад и живот. Неки од начина су повећање аграрног буџета, подршка инвестицијама у рурални развој, етно-села, салаше и сеоску инфраструктуру, као и подстицање задругарства и повезивања пољопривредника са тржиштем.
Поред старости становништва, други велики проблем је смањење поседа, земљишта и сточног фонда. У последњих пет година изгубили смо 10 одсто пољопривредних газдинстава, 300.000 хектара земљишта и 20 одсто сточног фонда. Ово значи да смо све мање конкурентни на тржишту и да смо све више зависни од увоза хране. Држава треба да подржи пољопривреднике да повећају производњу и квалитет својих производа, али и да им помогне да савладају изазове климатских промена, заштите животну средину и примене нове технологије.
Само тако можемо спасити село од пропада и осигурати будућност наше пољопривреде.