Pre dvadesetak godina japanski psihijatar Tamaki Saito objavio je knjigu pod nazivom „Shakaiteki hikikomori“, koja je vrlo brzo postala bestseler. U njoj se, na osnovu iskustava iz kliničke prakse, bavio fenomenom povlačenja mladih ljudi iz društvenog života.
Pre dvadesetak godina japanski psihijatar Tamaki Saito objavio je knjigu pod nazivom „Shakaiteki hikikomori“, koja je vrlo brzo postala bestseler. U njoj se, na osnovu iskustava iz kliničke prakse, bavio fenomenom povlačenja mladih ljudi iz društvenog života. Ovaj psihološko-socijalni simptom, nazvan je hikikomori, što na japanskom znači osamiti se i povući. Ubrzo se proširio na ostatak sveta, a u Evropi po broju mladih sa ovim simptomom prednjače Italijani. Ima ih više od hiljadu i po, dok je u Japanu brojka veća od pola miliona. Ove osobe su uzrasta od 11 do 40 godina, mada su najčešće u životnom dobu od 15 do 25. godine. Prve slučajeve Saito je primetio još osamdesetih godina prošlog veka, što znači da je ovaj psihološko-socijalni simptom znatno „uznapredovao“ tokom vremena.
Kako se ponašaju mladi koji imaju hikikomori? Potpuno se povlače iz društvenog života i provode veći deo vremena sami, u svojim domovima i sobama, izbegavajući svaki kontakt sa ljudima, što može trajati mesecima, pa i godinama. U Japanu im roditelji ostavljaju hranu ispred vrata sobe, jer ne žele da im otvore. Veoma često ne obavljaju ni školske, odnosno radne aktivnosti, mahom vreme provode na internetu, osećaju se odbačeno, bezvredno i osuđivano od strane svojih vršnjaka… Uglavnom je ovaj simptom povezan sa niskim samopouzdanjem kod osobe, depresijom, anksioznošću, pa lečenje podrazumeva psihoterapiju, ali i veliku, upornu i dugotrajnu podršku i pomoć porodice.
Ukoliko primetite da se vaše dete ponaša na ovaj način nemojte to zanemarivati, misleći da će ga proći samo od sebe. Razgovarajte sa njim, dajte sve od sebe da vam se otvori, da biste zajedno došli do korena problema, pa i do rešenja.
