Свети Григорије Богослов важи за једног од најученијих хришћанских светитеља. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља (због чега је и назват Богословом).
Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило.На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти.
Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга.
Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: „Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола“. Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига.
Након што се повукао са трона архиепископа Свети Григорије је напустио Цариград и остатак живота провео повучен, у молитви и писању књига које се и данас проучавају. „Ја сам бежао да бих схватио Бога, усходио на гору, ступао у облак, удаљивши се од материје и свега материјалног, сабравши се унутар себе, колико је могуће. Али када сам погледао, видео сам једино Бога отпозади.“
Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину.
Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године.
