Вук Бранковић је учествовао у боју на Косову против Османлија 28. јуна 1389. године, који је вођен у његовој области и у њему је командовао десним крилом српске војске. После битке, у којој је погинуо кнез Лазар, а његови наследници признали врховну власт султана Бајазита (1389—1402), Вук Бранковић је покушао да се одупре Османлијама и очува независност своје области.
У то доба, његова моћ достиже врхунац, он се, као пре њега Лазар, потписује као господар Срба и Подунавља, али већ почетком 1392. године, губи Скопље и крајем те године постаје османски вазал. Међутим, током наредних година, он није извршавао своје вазалне обавезе према султану и покушао је да настави борбу, да би током 1396. године већи део његове државе био заузет, укључујући и Приштину.
После пропасти крсташког похода у бици код Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије заузимају остатке његове државе, а Вука одводе у заробљеништво. Највећи део његових поседа припао је кнезу Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), стратешки битна места задржале су Османлије, а мала област са седиштем у Вучитрну је остављена његовој супрузи Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару.
Преминуо је 6. новембра 1397. године у османском заробљеништву, а сахрањен је највероватније у светогорском у манастиру Светог Павла, или у Хиландару.
Манастир Светог Павла је светогорски манастир, по значају на 14. месту на Светој гори Атос. Налази се на западној страни Атонског полуострва. Основао га је у 10. веку Свети Павле Ксиропотамски, син императора Михајла I Рангабе.
Када је манастир пострадао, остале су само рушевине. Те развалине откупила су од манастира Ксиропотама два српска властелина из Костура (град у данашњој северној Грчкој). Били су то великосхимник Герасим Радоња (старији брат Вука Бранковића) и Антоније Багаш, који се такође после замонашио. Они су уз помоћ браће Вука и Гргура Бранковића темељно обновили манастир Светог Павла. По једној верзији догађаја, погребено тело Вука Бранковића је великосхимник Герасим пренео на Свету гору, и похранио у његовој задужбини, том манастиру.
Никола Радоња Бранковић (у монаштву Роман и Герасим; умро 3. децембра 1399) је био српски племић, светогорски монах и најстарији син севастократора Бранка Младеновића, који је управљао Охридом у доба цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355).
