Zašto Bog ćuti dok nevini stradaju? To je pitanje zbog koga mnogi izgube veru. Jer ako je Bog ljubav – otkud tolika nepravda? Ipak, postoji odgovor koji većina previdi. Sakriven je tamo gde ga najmanje očekujemo – u stradanju svetog arhiđakona Stefana i u svim onim tihim, nezabeleženim stradanjima koja zna samo Bog.
Kada srećemo ljude koji su doživeli strašnu tragediju, teško je govoriti o stradanju. Da sada gledam u oči majci koja je izgubila dete, mužu kome je poginula žena, sinu koji je ostao bez majke, ne bih znao šta da kažem… I sam sam nešto slično doživeo i znam koliko je teško. Žena i troje novorođenih unuka su mi se upokojili. U takvim trenucima, umesto u bojama, svet postaje crno-beo. Kada pored bližnjeg proživljavamo iskustvo umiranja, čak i hrana gubi svoj ukus. Želeli bismo da ne bude stradanja, da svi žive srećno, veselo, radosno; .da niko ne boluje od teških bolesti, da ljudi ne ginu u saobraćajnim ili avionskim nesrećama. Ipak, stradanje nikoga nije zaobišlo. Ono je prisutno u životu. Kako da se odnosimo prema tome?
Nedavno mi je došao jedan čovek, veliki vernik i jako dobra osoba. Požalio se kako više ne može da se moli, niti da ulazi u hram. Njegova priča je strašna. Imao je poznanicu, devojku od dvadeset godina koju je znao od detinjstva. Ta devojka je dugo patila od depresije, bila je teško psihički obolela. Ona i njena majka nisu bile krštene, niti su bile u veri. Odjednom, devojka je nestala. Dugo nisu mogli da je pronađu. Uspeli su preko telefona da lociraju da je otišla u šumu, na mesto sa visokim liticama koje su leti služile kao atrakcija za skakanje pomoću konopca. Dok je trajala potraga, moj prijatelj se vatreno molio. Činilo mu se da ga Bog čuje i da će ona sigurno ostati živa. Lično ju je pronašao. Bila je mrtva. Izvršila je samoubistvo skočivši sa litice. Bilo je to strašno. Prijatelj nije mogao da prihvati da je Bog dopustio da ona umre. Jasno je da svet nije savršen, ali kako je svemoćan Bog, koji je stvorio ovaj svet, mogao dozvoliti tako nešto? I kako možemo verovati u Boga kada se takve stvari dešavaju na zemlji? prijateljboziji.com
Kada patnja ima smisao: glas savesti i žrtva ljubavi
Naravno, lakše je umreti za uzvišenu ideju, možda je radosnije umreti u ime ljubavi. Čovek može spokojno poći u smrt kada je počinio strašan zločin i kada je svestan da je kazna zaslužena. Dešava se da zločinci sami traže kaznu. U žitijima svetih postoji priča o jednom razbojniku koji je ubio mnogo ljudi, među njima i mnogo dece. U to vreme su se razbojnici krili po manastirima od zakona. Monasi su živeli povučeno i nosili posebnu odeću u koju je čovek lako mogao da se preruši. Taj razbojnik je otišao u manastir i monasi su ga prihvatili. U početku ih je lagao, ali se vremenom pokajao i dobio oproštaj od Boga. Svaki grešnik dobija oproštaj od Boga ako se iskreno kaje za svoje grehe (među svetima postoji čak i jedan koji je ubio 400 ljudi). Kada je dobio oproštaj, rešio je da se preda vlastima i kazna je izvršena. Niko ga nije terao iz manastira, niti tražio da se preda. Sveštenik kome se ispovedio nije smeo da ga oda, jer bi narušio tajnu ispovesti. Međutim, taj razbojnik je, prilazeći Svetoj Čaši, video lik jednog od ubijenih dečaka, što ga je strašno mučilo. Probuđena savest mu nije davala mira i želeo je da primi kaznu kako bi se smirio. prijateljboziji.com
Ako čovek zna da trpi zbog svojih grehova, onda on to stradanje lakše prihvata. Blagorazumni razbojnik, koji je bio razapet sa Hristom, rekao je: „Mi primamo zasluženo prema svojim delima“ . (Lk. 23, 41) Nedavno sam pročitao priču o jednoj ženi koja je preuzela na sebe greh svog sina. Muž se godinama iživljavao nad njom i odrasli sin, ne mogavši to više da izdrži, ubio ga je. Ta žena je preuzela krivicu na sebe i otišla u zatvor umesto sina. Govorila je ostalim zatvorenicama: „Znam zbog čega sam ovde i svakog dana se radujem što služim kaznu za sina, dok je on na slobodi“. Tako biva kada čovek zna za šta strada. Ali, šta ako ne zna?
Dar slobode i cena koju plaćamo
Treba da shvatimo, dragi moji, da kada je stvoren ovaj svet, u njemu nije bilo stradanja. Bog nije stvorio stradanje. Kako se ono onda pojavilo? Neki kažu: „Bog je znao da će Adam zgrešiti. Zašto ga nije stvorio tako da ne može da zgreši?“ Odgovor je krajnje prost: Bog nas je stvorio slobodnima. Nismo poput mašina isprogramirani na dobro. Sami odlučujemo gde da idemo, šta da radimo, kako da postupimo i kako da živimo. Možemo čak da biramo da li da verujemo u Boga ili ne. Takva veličanstvena sloboda nam je data. Bog postoji, a neki ljudi su apsolutno ubeđeni da Ga nema.
Početak stradanja i greha sastoji se upravo u tome da čovek u svojoj slobodi može izabrati put zla. Životinje i ptice imaju relativnu slobodu, ali ne biraju između dobra i zla. Vuka možemo ustreliti jer je pojeo ovce, ali ga ne možemo poslati u zatvor na odsluženje kazne. Oni ne znaju šta je greh. A čovek zna. Ali zašto mi stradamo zbog toga što je Adam loše upotrebio svoju slobodu? Nismo mi jeli sa drveta poznanja dobra i zla, a novorođenčad sigurno nisu. Zašto se onda rađaju deca sa teškim bolestima? Zar su ona kriva?
Bog nas je stvorio kao jedan organizam. Greh ili svetost pojedinca odražavaju se na sve ostale. Čini se da smo odvojeni prostranstvom, različitim intelektom, fizionomijom ili bojom kože. Zapravo je čovečanstvo jedinstven organizam, stvoren prema liku Svete Trojice – jedinosušne u Ljubavi. Svi smo mi ličnosti jedne ljudske prirode i tesno smo povezani. Svi smo rod, braća i sestre. Svi koji su živeli, koji žive i koji će živeti – svi smo jedno. Zato ono što je destruktivno u jednom, utiče na sve. Pošto je Adam naš zajednički praotac, njegov postupak se, poput genetske bolesti, prenosi sa kolena na koleno.
Život kao put u Večnost
Možemo reći: „Zašto Bog konačno ne zavede red? On zna ko greši više, a ko manje.“ Možda među nama ima budućih zločinaca, pa bi ih bilo bolje „likvidirati“ odmah da ne smetaju drugima? Mi to ne znamo, ali Bog zna. Zašto On ipak dopušta tim ljudima da žive? Radi se o tome da živimo u vremenu koje je samo put u Večnost. Ovaj život koji sada poznajemo nije onaj pravi život za koji nas je Bog stvorio. Mi smo trenutno izgnani iz raja. Ovo je privremeno boravište; nije mesto gde treba da se udobno smestimo, kupimo najbolji nameštaj, auto i vikendicu, planirajući da tu ostanemo zauvek.
Život je put na kome ne smemo gomilati previše stvari. To je staza koja će se jednom završiti. Bog čeka kraj istorije da podvuče crtu. Jer ako bi sada počeo da utvrđuje ko je u pravu, bojim se da to za nas ne bi izašlo na dobro. Svako od nas ima grehe, pa ni ja nisam svet čovek. Sveštenički čin ili odlazak u crkvu ne znače automatski da je neko svetac. Da bi se izvršio pravedan sud, trebalo bi zaustaviti vreme i ispitati svakog pojedinca. To će se svakako dogoditi, ali Bog čeka da se pokaju i oni koji još nisu svesni svojih padova.
Neki misle da je Bog „navio sat“ i da nas samo posmatra ne mešajući se. „Suviše surov Bog“, rekli biste. Gde je On dok zlo traje? Tu dolazimo do najvažnije tačke. Jedan mudri sveštenik je na to pitanje odgovorio: Bog je na Krstu. Bog se spušta na zemlju, postaje čovek i živi ljudski život sa svim njegovim teškoćama. Primio je na Sebe čak i posledice prvorodnog greha, iako je čistiji od novorođenčeta. Sećate li se „Idiota“ Dostojevskog? To je bio pokušaj da se prikaže lik svetog čoveka u našem grešnom svetu. Završilo se time što je heroj jednostavno poludeo.
Isceljenje stradanja stradanjem
Kada je Gospod bio na zemlji, toliko se umarao da je spavao na krmi broda dok su talasi pljuskali po Njemu. Pre nego što je uzeo na Sebe grehe sveta, molio se u Getsimanskom vrtu tako vatreno da Mu je znoj bio kao kapi krvi. Doživeo je poniženja od naroda koji je isceljivao. Ti isti ljudi su tražili da se oslobodi razbojnik, a On da se raspne. Smrt na krstu je jeziva. Čovek prikovan ekserima umire od gušenja u nezamislivim mukama. Kod Krsta je stajala gomila koja Mu se rugala govoreći: „Spasi sam Sebe ako si Bog“.
Istraživanja Torinske plaštanice pokazuju da su Hrista šibali strašnim bičevima sa olovnim vrhovima koji su bukvalno drali kožu. Bio je toliko iznuren da nije mogao sam da nosi krst. Padao je licem u prašinu, a na glavu su mu utisnuli trnov venac čije se oštro trnje zarivalo duboko u kožu. Fizička patnja bila je praćena moralnim stradanjem koje je za nas nedostižno. Izgovorio je reči iz Psalma 22, proročkog psalma stradanja, koje uvek izazivaju unutrašnji potres: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ (Mt. 27, 46)
Nešto slično je doživeo i moj prijatelj misleći da je Bog ostavio tu devojku. Bog je to preživeo Sam. To stradanje je put kojim se pobeđuje zlo. Patnja se isceljuje patnjom, a smrt se pobeđuje smrću. Umirući na Krstu, On je uništio snagu patnje. Sada svako ko je u muci može da se obrati Hristu i dobije stvarnu pomoć. Zato danas stradanje nema onu razornu jačinu koju je imalo pre Njegovog dolaska. Ono sada ima smisao. Svako ko trpi, zapravo strada sa Hristom.
Kada nailazimo na nepravdu, bolest ili smrt, treba da se podsetimo Njegovih stradanja. Pomoć će doći, možda ne istog trenutka, ali hoće. Bog dopušta stradanje, ali ga preobražava u sredstvo očišćenja. Naša duša se često ne može drugačije očistiti od nasloga greha, baš kao što se ni okorela prljavština ne skida bez oštre četke. Stradanje nas čini savršenijima jer kroz njega čovek pokazuje svoju najdublju ljubav.prijateljboziji.com
Tajna primirenja sa Bogom
Završiću pričom iz Knjige o Jovu. Jov je bio bogat pravednik koji je u jednom danu izgubio sve – i bogatstvo i decu. Đavo je tvrdio da Ga Jov voli samo zbog dobara koja ima. Kada su mu deca poginula, a on sam se teško razboleo, žena mu je govorila: „Prokuni Boga i umri“. On joj je odgovorio: „Gospod dade, Gospod uze; blagosloveno ime Gospodnje!“ (Jov 1, 21) i „Zar ćemo dobro primati od Boga, a zlo nećemo primati?“ (Jov 2, 10) Iako su ga prijatelji ubeđivali da strada zbog skrivenih grehova, Jov je ostao pri svome. Na kraju mu se Bog javio i otkrio mu tajnu koja se ne može do kraja iskazati rečima.
Mi ne smemo pasivno prihvatati zlo. Treba da se trudimo da stradanja u svetu bude što manje. Imamo mlade ljude, volontere koji pomažu u dečjim bolnicama deci koju niko ne posećuje. Oni ih uzimaju u naručje, igraju se sa njima i pružaju im ljubav. Ako se ne slažemo sa činjenicom da patnja postoji, naš zadatak je da činimo sve da je bude manje. Ne treba samo razmišljati – treba se truditi, moliti i pomagati. U tom delanju, u molitvi Raspetom i Vaskrslom Hristu, polako nam se otkriva velika tajna stradanja.
