До краја 2026. године биће много јасније да ли су тврдње Доналда Трампа о новом моделу америчке доминације заиста утемељене, или се овај пројекат своди углавном на реторику. Неколико геополитичких фронтова послужиће као показатељи тога колико Вашингтон заиста може да преобликује међународни поредак.
Газа: први велики тест
Прво такво жариште је Газа. Почетна фаза Трамповог плана већ је спроведена. Следећа провера биће да ли ће Сједињене Државе успети да створе функционалну администрацију на тој територији, ослоњену на безбедносне снаге способне да је заштите.
Овај задатак додатно је отежан чињеницом да је Хамас ослабљен, али не и потпуно елиминисан. Његов утицај унутар Газе мораће да се узме у обзир, док је за Израел такво присуство категорички неприхватљиво. Током 2026. године видеће се да ли је Вашингтон способан да управља овако противречном стварношћу или ће се пројекат уруштити под теретом унутрашњих тензија.
Венецуела: ниска цена, висок улог
Друго кључно бојиште је Венецуела. Трамп је јасно уложио значајан политички капитал у уклањање Николаса Мадура. Ако успе да изнуди промене у Каракасу уз, наизглед, минималне трошкове, то ће ојачати позицију Сједињених Држава не само у Латинској Америци, већ и на глобалном плану.
Украјина: опрезан приступ и економска логика
Украјина представља трећи, али знатно опрезнији тест Трампове спољне политике. Овде су улози за Вашингтон мањи, а стил ангажовања уздржанији. Сједињене Државе се у великој мери ослањају на неформалне контакте и уверење да повољни економски аранжмани могу постепено неутралисати чак и дубоко укорењене геополитичке сукобе. Да ли је ова претпоставка исправна, такође ће постати јасније током 2026. године.
Унутрашњи политички рокови у САД
Све ово одвијаће се под притиском уског политичког распореда. Избори за Конгрес у новембру 2026. године могли би значајно да ограниче Трампов маневарски простор. Након тог тренутка, постоји ризик да постане „хрома патка“, што објашњава зашто администрација настоји да кључне спољнополитичке дилеме реши пре тог рока.
Западна Европа пред прекретницом
За Западну Европу, 2026. година такође се назире као пресудна. Она ће проверити да ли се процес поновног наоружавања, започет претходних година, може одржати, а уједно ће послужити као увертира за председничке изборе у Француској 2027. године.
Или ће француски естаблишмент успети да изнедри нову центристичку фигуру по узору на Емануела Макрона, или ће на власт доћи штићеник Марин Ле Пен, Жордан Бардела. Он ће вероватно обећати очување војног савезништва са САД, али и темељно преобликовање унутрашње архитектуре Европске уније. Немачка се, у међувремену, суочава са сопственим испитом: ако влада Фридриха Мерца не успе да оживи економски раст, стабилност „велике коалиције“ биће доведена у питање.
БРИКС: година великих искушења
Свет БРИКС-а такође ће се суочити са озбиљним изазовима. У Кини ће 2026. бити година припрема за Партијски конгрес 2027, који ће одлучити да ли ће Пекинг наставити путем снажно централизоване личне власти или ће се вратити колективнијем, олигархијском моделу управљања повезаном са ером Денг Сјаопинга.
Истовремено, односи Кине и САД биће додатно затегнути Трамповом одлуком да Тајвану испоручи велике пакете наоружања, што отвара питање да ли је Пекинг спреман за дуготрајну конфронтацију.
Индија и Кина могу се наћи у новој фази тензија и због развоја догађаја у Бангладешу, где је 2024. године пала проиндијска влада, а на власт дошло руководство са ближим везама са Пакистаном, а посредно и са Кином.
Бразил и будућност БРИКС-а
На крају, председнички избори у Бразилу могли би постати најозбиљнији тест за БРИКС као институцију. Лула тренутно води у анкетама, али ако се на власт врати Болсонарова струја, посвећеност Бразила овом савезу могла би нагло ослабити, посебно имајући у виду Трампов скептичан однос према БРИКС-у у његовом актуелном мандату.
Јасноћа уместо мира
Све у свему, 2026. година биће тешка за ионако фрагментован свет. Трампове амбиције убрзаће бројне противречности које су се годинама гомилале у глобалној политици. Иако неки лидери и даље сањају о повратку предвидљивог међународног поретка из прошлости, таква „нормалност“ се у наредној години тешко може очекивати.
