„Pisati o muzici je kao igrati (plesati) o arhitekturi“, izreka je koja se često koristi u rok žurnalizmu. Na taj način neki rok novinari poručuju da je pisanje o muzici nemoguća misija. Reči su manjkave kad je o njoj reč. Slova ne mogu da dobace do onih daljina, dubina i visina do kojih dosežu note.
Ne zna se tačno poreklo spomenutog iskaza. Frenk Zapa, Lori Anderson i Elvis Kostelo se najčešće spominju kao autori. Drugi kažu da je ta sentenca parafraza rečenice koju je još 1918. godine izrekao muzički komedijaš Martin Mal. On je rekao: „Pričati o muzici je kao pevati o ekonomiji.“ Tim povodom je jedan uvaženi esteta dodao: „Nemoguće je Marksov ’Kapital’ pretvoriti u pesmu.“
Bilo kako bilo setio sam se ove rečenice dok sam čitao Dilanovu knjigu „Filozofija moderne pesme“ (313 stranica) koju je nedavno objavila Geopoetika u odličnom prevodu Zorana Paunovića.
Razum ili osećajnost
Čini mi se, naime, da je Dilan pronašao način, odnosno formu, koja mu je omogućila da sasvim relevantno piše o muzici, odnosno o 66 pesama koje je odabrao kao materijal za svoje muzičko filozofiranje. Na stranicama ove knjige susreću se Šeherezada, Borhes, slepi bluzer iz delte Misispija, folker iz doba Velike depresije, kantri pevač sa neke usamljene verande, belkanto pevač kancona iz nekog nesnimljenog De Sikinog filma i dekadentni vajmarski kabaretski performer. Svi oni zajedno tvore referentni okvir u koji Dilan smešta svoje, najčešće dvodelne, eseje.
„Kad je reč o muzici, međutim, dodatna učenost ne pomaže razrešenju misterije. Nije nemoguće, zapravo, da što više izučavate muziku, to je manje razumete. Uzmimo za primer dve osobe – jedna izučava konrapunktnu teoriju muzike, a druga plače kad čuje tužnu pesmu. Koja od njih dve bolje razume muziku?“ Ovaj pasus sa 265. stranice Dilanove „Filozofije…“ najbolje definiše dihotomnu prirodu muzike. Razum ili osećajnost?
Rešenje ove dileme je najvažniji doprinos Dilanove knjige. Kao da je autor, ispisujući tri stotine stranica, definisao neku posebnu unutrašnju instancu u kojoj dolazi do prožimanja razuma i osećajnosti. Kad muzika počne da svira ta instanca se aktivira i muzika se doživi na poseban način koji nije nalik ničemu drugom.
Digresija I: Dok suze teku
Jednom, dok sam živeo u dubokoj srpskoj provinciji, došao je kod mene jedan lokalni frik – dečko vešt sa gitarom, zaljubljen u rok muziku, neobičnog ponašanja koje mu je donelo atribut „ludi“ ispred imena – da mu pustim neku muziku. Slušali smo sve kako treba: Cream, Led Zeppelin, The Doors, The Yardbirds. Momak mi je na „vazdušnoj gitari“ prikazivao svoje gitarsko umeće.
U jednom trenutku sam otišao u kujnu po pivo. Njega sam ostavio sa Wishbone Ash i njihovim albumom „Argus“. Kada sam se vratio zatekao sam lika u suzama. Plakao je. Gramofon je svirao pesmu „Leaf And Stream“. On me ja pogledao očima punim suza i promucao: „Kako je ovo lepo… i tužno.“
Sad mi se, posle ovog Dilanovog pasusa, čini da je to bilo najdublje razumevanje muzike kojem sam prisustvovao.
Ja nikad nisam plakao kad tužna pesma svira. Najbliži sam suzama kad Ti Boun Barnet peva pesmu „When The Night Falls“. Znate ono: „When the night falls it falls on me/And I’m so lonely“. Tad mi se odmota neki film u glavi i budem veoma tužan. Još kad Raj Kuder zaškripi prstima preko gitarskih žica…
Taj susret ljudskog mesa, električne struje i gitarske žice, u kontekstu Barnetovog nokturalnog bluza, u skladu je sa Dilanovom konstatacijom da je Kuder „učinio boljom svaku ploču na kojoj je svirao“.
Kantri splin i mutna voda bluza
„Ovako stoje stvari kad sam ja u pitanju. Religiju i filozofiju sam pronašao u pesmi. Nigde drugde nisam mogao da ih pronađem“, rekao je Bob Dilan 1997. godine u intervju Njuzviku povodom izlaska albuma „Time Out Of Mind“. Nekoliko godina ranije nagovestio je takav poredak stvari izjavom: „Te stare pesme su moj leksikon i molitvenik… Čitava moja filozofija je u tim pesmama.“
Dilanova incijacija u specijalno konstruisan religijsko-filozofski svet obavljena je ritualom u kojem su mutna voda bluza, kantri splin i „plodovi gneva“ iz folkerskih napeva bili glavni rekviziti. To je jedan sinkretički sistem u kojem stihovi iz pesma Henka Vilijamsa i Roberta Džonsona stoje barabar pored nauka preuzetih iz Biblije i Tukididovih spisa.
Konzistentnost nije vrlina kojoj se teži. Važno je da svaki stav izražava hiperindividualizovani pogled na život, svet, ljubav i smrt. Ona istina koja se kotrlja prljavim velegradskim pločnicama, valja po srebrnim autoputevima koji vode ka zalazećem suncu, koju nevoljnici najrazličitije fele pronalaze na dnu praznih čaša, elaborirana je na stranicama „Filozofije moderne pesme“ i uklopljena u jedan originalni filozofsko-religijski sistem pred kojim bi mnogi „pametni i knjiški ljudi“ stavili atribut „pseudo“.
Hodočasnici Dilanove „beskrajne turneje“ će, međutim, ovu knjigu doživeti kao jedinstveni trebnik koji će im pomoći da i dalje ostanu verni filozofiji čije je postulate Dilan definisao tokom karijere.
Pesme – ukupno njih 66 – koje su poslužile kao gradivni materijal za filozofska razmatranja, potiču iz različitih perioda. Dvadeset osam ih je iz 50-ih godina prošlog veka. Devet ih je iz 1956. godine. Dilan je tada imao 15 godina.
„Najmlađa“ pesma je verzija Fosterove himne „Nellie Was A Lady“ u izvođenju Alvina Jangblad Harta iz 2004. godine. Povodom nje Dilan je napisao:
„Stiven Foster je pandan Edgara Alana Poa. Ova moćna pesma nateraće svakog živog da se prostre po tlu i zaplače… Verzija Alvina Jangblada Harta bolja je od svih ostalih. Alvin tu pesmu peva u njenom najčistijem obličju.“
Drugi deo: Dopisivanje Dilana
Dilan svoju filozofiju pronalazi u muzici i pesmama koje su same sebe sačuvale od pukog pomodarstva. Po tom svojstvu njegov knjiga podseća na „Rečnik zaljubljenika u rokenrol“ (Službeni glasnik, 2016) Antoana de Kona. Kao što tamo De Kon piše o Marku Benu, Karen Dalton i Lajlu Lovetu, na primer – sjajnim rokerima za koje prosečni ljubitelj ove muzike nikad nije čuo – tako i Dilan svoju filozofiju gradi na pesmama autora slične sudbine kakvi su Mouz Alison, Džon Trudel, Džimi Veb i drugi.
Ta promena glavnih aktera menja i celu priču. Kao u onoj Stopardovoj drami „Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi“ koju smo nekad gledali u izvođenju zagrebačkog Teatra ITD sa Radetom Šerbedžijom i Ivicom Vidovićem u naslovnim ulogama. Reditelj je bio Joško Juvančić.
Mouz Alison
Uzmimo na primer Mouza Alisona za koga Dilan, pišući o njegovoj pesmi „Everybody’s Cryin’ Mercy“, kaže da je „južnjački gospodin, bluz i džez gorostas“.
Nije dovoljno poznata činjenica da su Alisonove pesme bile na repertoaru najvažnijih rok pionira. Jedna od prvih pesma koje su The Yardbirds snimili kada im se priključio Džef Bek bila je Alisonova „I’m Not Talking“. Bilo je to 13. aprila 1965. godine u londonskom Advision studiju. Odatle pa sve do White Stripes i Black Keys vodi jedna od najlepših transverzala kroz rok istoriju. Imali smo prilike da ovu pesmu slušamo uživo na koncertu Čaka Profeta u Domu omladine pre nekoliko godina.
Alisonova pesma „Parchman farm“ na repertoaru je kultnog albuma „John Mayall Blues Breakers with Eric Clapton“ iz 1966. godine. Jedan od najboljih „live“ albuma u čitavoj rok istoriji, ako ne i najbolji, „Live At Leeds“ grupe The Who iz 1970. godine započinje Alisonovom pesmom „Young Man Blues“. Ovde treba dodati da i naš Kralj Čačka ima na repertoaru Alisonovu pesmu „I Don’t Worry About A Thing“. Naravno u prepevu na srpski jezik.
Za Mouza Alisona bluz je intelektualna igra. Ima lepotu šahovskog problema u kojem se traži mat u tri poteza. Za rešavanje bluz enigme on koristi inteligenciju, muzičku erudiciju, i specijalnu vrstu humora.
Jednom je neko rekao da Alisonova muzika povezuje seoski bluz i urbani džez, prošlost i sadašnjost, bitnike i skeptike, Marka Tvena sa Vilijemom Diksonom, Telonijusa Monka sa Vilijemom Foknerom.
Idealno bi bilo kad bi mladi ljubitelji rok muzike posle čitanje Dilanove knjige potražili neki album Mouza Alisona i pažljivo ga preslušali. Kao zamena, pošto se teško pronalaze Alisonovi originalni albumi, može da posluži i ploča koju su 1996. godine snimili Van Morison, Džordži Fejm i Ben Sidran pod imenom „Tell Me Something“. Ceo repertoar je sastavljen od specijalno aranžiranih Alisonovih pesama.
Džon Trudel
„Ja sam pripadnik kulture života koji je prinuđen da živi u kulturi smrti“, govorio je Džon Trudel. On je Dakota indijanac. Bio je veoma eksponiran u raznim aktivnostima u kojima su se njegova braća i sestre borila za svoja osnovna ljudska prava. Njegova pesma „Doesn’t Hurt Anymore“ tema je jednog eseja iz „Filozofije…“
„A negde krajem sedamdesetih godina, Džon je predvodio demonstracije pripadnika različitih plemena u Vašingtonu, na stepenicama Kapitola. Samo dan kasnije, automobilska prikolica u kojoj je živeo u Nevadi, bila ja zabravljena katancem, a onda zapaljena. Džonova trudna žena i troje dece bili su živi spaljeni. Podmetači požara nikad nisu uhvaćeni“, piše Dilan.
Odvojte malo vremena i pročitajte nešto o Džonu Trudelu, savetuje Dilan svoje čitaoce. Možda će nekog to dovesti do teksta koji je početkom 90-ih godina 20. veka objavila „Naša Borba“. Tamo je pisalo:
„Nesreća, koja bi mnoge slabije slomila i uništila, učinila je da Trudel svoje javno delovanje usmeri ka drugim, plemenitijim i čistijim aktivnostima. On se okreće poeziji. Političke parole zamenjuje nadahnutim poetskim vizijama i metaforama… Vrlo brzo je Trudel, na nagovor svog indijanskog sabrata i jednog od najvećih američkih gitarista Džesi Ed Dejvisa – koga svaki pravi ljubitelj roka mora znati po njegovoj besmrtnoj saradnji sa Tadžom Mahalom – počeo da ‘uglazbljuje’ svoju poeziju. Kasete sa tom muzikom bile su mali auditivni dragulji koji su privukli pažnju rokenrol establišmenta.“
Trudelov debi album „AKA Grafitti Man“ (1992) jedna je od najboljih ‘fin de siecle’ ploča. „Snažna, gromopucatelna poezija luridovske provijencije, na fonu nenadmašne Dejvisove gitare, zaošijana šamanskim ‘čantovanjem’ indijanskog vrača Kiltmena (Quiltmana)“, kako je pisala „Naša borba“, doprinela je tome.
Nekako u to vreme je izašao i film Majkla Apteda „Thunderheart“ u kojem Džon Trudel glumi pored Vala Kilmera, Sema Šeparda, Grahama Grina i Freda Vorda. Njegov lik je postao poznat širom sveta.
„Ljudi koji bez prestanka govore o građanskim pravima, ženskim pravima, gej pravima, životinjskim pravima i ko zna čemu još, trebalo bi da pogledaju šta je Amerika uradila ljudima koji su od početka bili tu“, zaključuje Dilan.
Li Breket
Pre nego što se vratimo Dilanu da spomenemo i spisateljicu Li Breket. Nju autor spominje u eseju posvećenom pesmi „Black Magic Woman“ u izvođenju benda Santana. Inače ovu pesmu je napisao Piter Grin i izveo sa svojim bendom Fleetwood Mac… Ali to je druga priča.
Sto puta, hiljadu puta, sam gledao film „Rio Bravo“ Hauarda Hoksa. Najbolji film na svetu. Džon Karpenter bi se složio sa ovom tvrdnjom. Kao pasionirani čitač uvodnih i završnih filmskih špica i ovu za „Rio Bravo“ sam naučio napamet. Piše da su scenario napisali Džals Furtmen i Li Breket.
Čitajući Dilanovu knjigu saznadoh da je Li Breket osoba ženskog pola. Bio sam iznenađen na isti način kao u slučaju Harper Li i Karson Mekalers.
Na osnovu imena se ne može pretpostaviti polna pripadnost. I Hoks je takođe bio iznenađen. On je rekao svojim saradnicima: „Dovedite mi tog momka Breketa da popravi ovaj Foknerov scenario.“ Bilo je to u toku priprema za snimanje filma „Veliki san“ po romanu Rejmonda Čendlera. Iznenađenje nije bilo malo kad se ispostavilo da je Li Breket naočita devojka.
U Filmskoj enciklopedija JLZ piše: „Breket je očigledno zaslužna za profiliranje likova iz Hoksove vestern-trilogije: ’Rio Bravo’ (1959), ’El Dorado’ (1967) i ’Rio Lobo’ (1970), te za oblikovanje ležernog i duhovitog dijaloga u filmu ’Hatari!’ (1962).“
Rečenice posvećene Li Breket kao da oslobađaju Dilana od optužbi za mizoginiju koje su mu uputili neki recenzenti. Na autorov negativni stav prema lepšem polu, po njima, ukazuje činjenica da samo četiri pesme od odabranih 66 pevaju žene: Šer (Gypsys, Tramps & Thieves), Rozmeri Kluni (Come On-A My House), Džudi Garland (Come Rain Or Come Shine) i Nina Simon (Don’t Let Me Be Misunderstood). Takođe citiraju i neke opise ženskog ponašanja koje autor navodi u esejima o pesmama „Witchy Woman“, „Black Magic Woman“ ili „Cheaper To Keep Her“, na primer. U tekstu o ovoj poslednjoj Dilan se zalaže za poligamiju. To je mislim najprovokativniji stav u ovoj knjizi.
Povratak Dilanu
Da se vratimo Dilanu i njegovoj „Filozofiji moderne pesme“. Odlična knjiga: jedinstvena, zabavna, provokativna, informativna. Treba je tretirati kao zbirku priča. Kao „1001 noć“, Borhesovu „Knjigu od peska“, Bardžisov „Modus diaboli“.
Najbolje da se čita napreskok. Treba nastaviti potragu za svakom referencom na koju se naiđe. Tako se stiže u „zemlju čuda“ koja se nalazi sa druge strane realnosti. Tamo vlada neka iščašena logika, silogizmi drugačije funkcionišu. Zaključci ne zavise od premisa, 2+2 nije uvek 4, može da bude 1, 1000 ili 0.
„Bob Dilan je verovatno najneobuzdaniji pisac međi muzičarima i najneukrotiviji muzičar među piscima“, piše na koricama Geopoetikinog izdanja „Filozofije moderne pesme“. Čini se da je autor izborio za sebe pravo da misli kako hoće, da piše kako mu padne na pamet, da ga pri tome zabole ona stvar šta ko misli o njemu, njegovim knjigama, pločama, pesmama, muzici.
Može mu se tako, jer kako reče Sid Baret: „Gospodin Dilan je slobodan kao ptica.“
