Jer nisu svi oni koji su proteklih meseci masovno protestovali širom EU, uglavnom tražeći zaštitu svoje gole egzistencije (poput poljoprivrednika), ili Ustavom zagarantovano pravo na ličnu i materijalnu sigurnost na ulicama gradova u kojima žive iu svojim domovi, da li su ekstremisti krajnje desnice, rigidni ekstremisti i (li) „Putinovi agenti“? Jasno je da nisu! Ali postoji „masa“ nezadovoljnika, koja, kanalisana u političke opcije, može vrlo dobro da ugrozi interese ukorenjenog evropskog dvopartizma.
Oliver Kirhner, predstavnik nemačke parlamentarne stranke Alternativa za Nemačku (AfD), koju mnogi nazivaju radikalnom desnicom uglavnom zbog negativnog odnosa prema migrantima – nedavno je na skupu simpatizera stranke u nemačkom gradu Magdeburgu preporučio da im „uložiti novac u pelene“. On je aludirao na strah od establišmenta i tradicionalnih partija koje „prljaju pantalone” zbog naglog uspona AfD-a.
O tome danas piše Politiko, ukazujući na jačanje radikalne desnice širom evropskog kontinenta u kontekstu tek započetih izbora za Evropski parlament, koji će se održati do kraja ove nedelje – dakle ne istovremeno u svakom od države članice.
Manipulacija radikalne desnice
Međutim, pre nego što vidimo šta Politiko konkretno kaže, upozorio bih vas na sledeće. Radikalna desnica nesumnjivo postoji u Evropi (čak i ona koja koketira sa baukovima fašizma i nacizma). Ali, nažalost, danas se termin radikalna desnica zloupotrebljava politički i u medijima (reč je o mejnstrimu), odnosno uključuje sve one koji sebe smatraju samo tradicionalistima i konzervativcima (tj. nekadašnja normalna desnica, koja je u međuvremenu izgubila svoj identitet u tradicionalnim partijama koje već odavno guraju u centar, kao što se tradicionalna levica gura u centar preko socijaldemokratskih partija). U prvom nema ni „prave” desnice, ni „prave” levice u drugom.
Drugim rečima, radikalna desnica obuhvata sve one koji imaju različita mišljenja o određenim ključnim ili osetljivim temama – od migrantske politike, preko ukrajinskog rata, do ideoloških podela poput LGBT i sličnih tema, itd.
Upravo je to svrstavanje i stavljanje pod isti imenitelj radikalizma i razlog frustracije među „staromodnim“ ljudima, koji imaju i ne žele da imaju ništa zajedničko sa radikalnim desničarima, već samo žele da se politički bore za svoje stavove i interesa protiv dominantnih i vladajućih političkih opcija – što je potpuno legitimno i demokratsko. Zato se ovi konzervativci, a vidimo ih od inteligencije, radnika, do farmera i ribara, s pravom ljute na etiketiranje ove vrste koja svakodnevno bombarduje javnost preko medija, koji ili moraju da slušaju one koji ih finansiraju, ili jednostavno ne razume o čemu je ovde reč .
Jer nisu svi oni koji su proteklih meseci masovno protestovali širom EU, uglavnom tražeći zaštitu svoje gole egzistencije (poput poljoprivrednika), ili Ustavom zagarantovano pravo na ličnu i materijalnu sigurnost na ulicama gradova u kojima žive iu svojim domovi, da li su ekstremisti krajnje desnice, rigidni ekstremisti i (li) „Putinovi agenti“?
Jasno je da nisu! Ali postoji „masa“ nezadovoljnika, koja, kanalisana u političke opcije, može itekako da ugrozi interese ukorenjenog evropskog dvopartizma (narodnih socijaldemokrata), kojima se možemo (i moramo) pridružiti „zelenim“ ne tako dugo. pre, zbog čega se pretvorio u moćan tripartitni interesni konglomerat koji nadgleda sve segmente društvene delatnosti i radi šta hoće.
Sada, kada smo sve ovo malo razjasnili, a moralo je da se razjasni – evo najzanimljivijih delova današnjeg teksta iz medija Politiko, koji daje niz zanimljivih osvrta, naravno, uz uslov da ih posmatramo iz ugla pomenutog kritičkog razjašnjenja šta je prava radikalna desnica, a šta njen „surogat”. Marširaju od Francuske, preko Nemačke i Italije do Poljske
U Francuskoj, krajnje desničarska partija Nacionalni skup na putu je da osvoji trećinu glasova, što je više nego duplo više od podrške njenog najbližeg rivala, Renesansne partije predsednika Emanuela Makrona. U Nemačkoj, uprkos nizu skandala, AfD je na drugom mestu, ispred svih partnera u vladajućoj koaliciji kancelara Olafa Šolca. U Italiji, desničarska partija premijera Đorđa Melonija, Braća Italije, lebdi daleko ispred čopora koji juri.
Sa sličnim rezultatima koji se očekuju u mnogim manjim zemljama EU, predviđa se da će sledeći Evropski parlament imati više članova krajnje desnice nego istorijski dominantna snaga u domu, mejnstrim konzervativna Evropska narodna partija.
Pobunjeni evropski ekstremisti – nastavlja se u tekstu – imaju mnogo imena: ekstremna desnica, radikalna desnica, tvrda desnica, evroskeptici, populisti. Njihovi kritičari ih nazivaju fašistima ili autoritarcima. Oni više vole da sebe opisuju kao konzervativce, suvereniste, nacionaliste — čak i demokrate.
„Iako radikalna desnica postoji u nizu ukusa, ono što ih ujedinjuje je pogled na svet fokusiran na etničku nacionalnu državu, neprijateljstvo prema migrantima, posebno ako su muslimani, i skepticizam prema nadnacionalnim organizacijama kao što su EU, Ujedinjene nacije i , u nekim slučajevima, NA TO“.
Rusija je najveća tačka spora na desnici
Neki radikalno desničarski političari su ekonomski libertarijanci, ali su više za jaku, zaštitničku državu – barem kada su u pitanju oni koje smatraju građanima. Rusija je najveća tačka podele. Neke stranke, kao što su AfD ili Austrijska slobodarska partija, otvoreni su navijači ruskog predsednika Vladimira Putina. Drugi, poput Melonijeve braće iz Italije ili poljske stranke Pravo i pravda, su, iz razloga vere ili pogodnosti, među njegovim najžešćim protivnicima.
Kako radikalna desnica izlazi sa margine, ona privlači glasove velikog dela društva. Pristalice uključuju poljoprivrednike i radnike koji krive politiku EU za nestanak svojih sredstava za život i glasače srednje klase zabrinuti zbog imigracije i erozije onoga što vide kao tradicionalne vrednosti. Sve više uključuju mlade ljude zabrinute zbog sve većih troškova života ili jednostavno fascinirane novom stvari (ideja, op. ZM.).
Migracija igra centralnu ulogu u privlačenju pristalica, ali i pitanja kulturnog rata poput pristupa abortusu ili LGBTK+ prava. Nedavno su evropske populističke stranke dodale svoj bes zbog ekoloških propisa na svoju listu gorućih pitanja.
Nedostatak atraktivnih alternativa
Dodatak zamahu radikalne desnice je nedostatak atraktivnih alternativa. Obično u vremenima nestabilnosti – ratova, pandemije, ekonomske neizvesnosti – birači se okupljaju u tradicionalne partije moći. Danas su se u mnogim zemljama ove partije raspale. Decenijama su se evropska desnica i levica borili za centar i, kao dva pijana boksera, kolabirali, ostavljajući arenu otvorenom za nove izazivače.
U poslednjem krugu evropskih izbora, to je dovelo do eksplozivnih prilika za liberalne pobunjenike poput Makrona u Francuskoj ili Zelenih u Nemačkoj. Ovog puta, oni koji stupaju u centar ringa dolaze sa druge strane političke podele koja se pojavljuje na kontinentu.
Dolazak radikalne desnice na evropsku scenu imaće dugotrajan efekat. Politička opredeljenja nastala u ranom odraslom dobu obično traju ceo život.
Za razliku od SAD, gde Donalda Trampa uglavnom podržavaju stariji građani, u Evropi su desničarske ideje uhvatile mlade, pa će „pobunjenici” imati snagu u narednim decenijama.
Zoran Meter
