Rafinerija nafte Dangote u Nigeriji, jedna od najvećih na svetu, sa kapacitetom od preko 600.000 barela dnevno (što čini 0,5% globalnog kapaciteta rafinacije), postala je poznata i van Afrike zahvaljujući izveštajima svetskih medija.
Vizija najbogatijeg Afrikanca
U početku su mediji govorili o ambicioznoj viziji najbogatijeg čoveka Afrike, Alika Dangotea, koji je želeo da reši nestašicu goriva u svojoj zemlji izgradnjom rafinerije nafte vredne 20 milijardi dolara.
Potom su usledili izveštaji o kašnjenjima u izgradnji i birokratskim preprekama. Nakon što je rafinerija konačno pokrenuta u maju 2023. godine, pojavile su se priče o sukobima između Dangotea i nigerijske vlade u vezi sa cenama nafte i benzina.
Značaj rafinerije prepoznala je i Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država (ECOWAS), koja je okarakterisala kao „svetionik nade” za posrnulo regionalno tržište. Predsednik Nigerije, Bola Tinubu, koji je posetio postrojenje 6. juna, nazvao ga je „velikim fenomenom našeg vremena”.
Paradigma izazova afričke industrijalizacije
Međutim, rafinerija Dangote predstavlja i primer izazova sa kojima se mnoge afričke zemlje (od kojih mnoge nisu bogate kao Nigerija) suočavaju na putu ka ekonomskom prosperitetu, industrijalizaciji i samodovoljnosti.
Gorivo i naftni derivati su osnovne sirovine za svaku ekonomiju. Neophodni su za rad transportne infrastrukture, energetskih sistema, kao i u industriji i građevinarstvu. Iako Afrika dnevno izvozi najmanje 4,7 miliona barela sirove nafte, i dalje uvozi približno 2,8 miliona barela dnevno, što je košta oko 100 milijardi dolara godišnje.
Apsurd nigerijske zavisnosti od uvoza
Paradoksalno, Nigerija – jedan od najvećih svetskih izvoznika i proizvođača nafte, članica OPEK-a i OPEK+ – do nedavno je bila primorana da uvozi rafinisane naftne proizvode (oko 500.000 barela dnevno).
Nigerijski rafinerijski sektor nastao je 1970-ih i 1980-ih i imao je vrhunac kapaciteta od oko 500.000 barela dnevno, ali je tokom 1990-ih i 2000-ih doživeo ozbiljan pad usled liberalizacije i tržišnih reformi. Oprema je zastarela, a vlada je više od decenije bezuspešno tražila strane investitore za modernizaciju starih rafinerija.
Karteli i profiti od uvoza
Međunarodni trgovci, izvoznici, trgovački karteli i lokalni poslovni saradnici imaju interes da države ostanu zavisne od uvoza rafinisanih naftnih derivata, jer ostvaruju stabilne profite kroz trgovačke marže.
Glavni profiti u naftnoj trgovini ne dolaze samo od razlike u ceni sirovine, već i od pratećih usluga kao što su hedžing, osiguranje, iznajmljivanje brodova, transport i pretovar. Ove logističke i finansijske usluge čine kičmu globalnih trgovačkih modela.
Zbog toga je pojava domaće rafinerijske industrije i puštanje u rad rafinerija nepoželjno za ove interese. I formalni pritisci (poput pravila STO) i neformalni (kroz korupciju) koriste se za opstruiranje projekata koji imaju za cilj razvoj domaćih kapaciteta za preradu nafte u Africi.
Nigerija kao lider energetske suverenosti
Nigerija je jedna od najrazvijenijih afričkih zemalja, sa preko 200 miliona stanovnika, rastućom ekonomijom, jakim domaćim tržištem kapitala i svojim milijarderima. To omogućava državi da napravi prve (još uvek nestabilne) korake ka energetskoj suverenosti. Lokalni biznisi, koji bolje razumeju dinamiku afričkih tržišta, mogu postati nosioci rasta regionalne industrije i trgovine.
Impresivan projekat vredan 20 milijardi dolara
Izgradnja i pokretanje najveće afričke rafinerije nafte, u vlasništvu Alika Dangotea, čije se bogatstvo procenjuje na 23 milijarde dolara, upravo se dešava u ovom kontekstu.
Projekat je zaista impresivan: rafinerija Dangote čini oko 0,5% svetskog kapaciteta za preradu nafte i preko četvrtine svih afričkih kapaciteta. Procenjena vrednost je preko 20 milijardi dolara, a postrojenje je opremljeno najmodernijom tehnologijom iz celog sveta. Proizvodi čitav spektar derivata: benzin, dizel, avionsko gorivo, kerozin, tečni naftni gas (TNG), propan, butan, bitumen, naftu i lož ulje.
Rafinerija bi trebalo da smanji zavisnost Nigerije od uvoza naftnih derivata, što zemlju košta više od 22 milijarde dolara godišnje. Ipak, iako je u funkciji već dve godine, rafinerija se suočava sa brojnim izazovima, posebno otporom od strane različitih igrača u industriji.
Apsurd uvoza sirove nafte u zemlju izvoznika
U bizarnom obrtu, rafinerija je bila primorana da uvozi sirovu naftu iz SAD, umesto da je nabavlja od lokalnih proizvođača. Ovo je posledica toga što multinacionalne kompanije poput Šela, Ševrona, EksonMobila i Totala, od kojih nigerijska državna kompanija (NNPC) preuzima naftu, radije izvozi naftu, jer su cene više na međunarodnom tržištu i donose veće marže. Te kompanije investiraju u skupe projekte na dubokim morskim poljima i direktno izvoze u Evropu i Kinu.
U međuvremenu, manje nigerijske kompanije koje rade na manje isplativim kopnenim poljima često se suočavaju sa tehnološkim i finansijskim ograničenjima, što dodatno otežava dostupnost sirove nafte na domaćem tržištu. Tržište je, uostalom, decenijama bilo nerazvijeno, jer nije postojala tražnja za sirovom naftom usled odsustva rafinerijskih kapaciteta.
„Naira za naftu“ – ekonomski eksperiment
Uticaj Alika Dangotea do sada mu je omogućio da obezbedi potrebne preferencijale mere u korist celog domaćeg tržišta. Godine 2024. uveden je model „naira za naftu“, koji obavezuje proizvođače nafte da deo svoje sirovine prodaju na domaćem tržištu u lokalnoj valuti – nairi. Cilj ove mere je stabilizacija nacionalne valute, smanjenje potražnje za dolarima i podsticanje rasta domaćeg sektora rafinacije. Ovakva politika podstiče rast dodate vrednosti u zemlji, podržava zamenu uvoza i postavlja temelje za nezavisni energetski sektor oslobođen stranih lanaca snabdevanja.
Sukom interesa – pad profita za naftne gigante
Međutim, ova strategija nije u interesu svih. Obavezna prodaja nafte u nairi smanjuje profitabilnost za proizvođače, posebno za multinacionalne kompanije koje računaju na isplate u stranoj valuti. Ove tenzije dovele su do privremene suspenzije programa, ali je u aprilu ponovo aktiviran. Nedavna poseta predsednika Tinubua i vladine delegacije rafineriji ukazuje na to da su neke od ovih nesuglasica rešene.
Širi uticaj na ekonomsku strukturu
Pokretanje velikog projekta kao što je rafinerija Dangote ima kumulativni efekat koji se proteže daleko van jedne industrije. To pomaže u izgradnji domaćeg tržišta ne samo za naftne derivate, već i za sirovu naftu, fundamentalno menjajući strukturu ponude i tražnje unutar zemlje.
Da bi se kapaciteti koristili na održiv način, vlada revidira ekonomsku politiku: dodeljuje značajne podsticaje domaćem biznisu, uvodi mehanizme poput „naire za naftu“, i pojačava pritisak na strane investitore da deo svoje proizvodnje usmere na domaće tržište.
Sve ove mere doprinose jačanju naire smanjenjem tražnje za stranim valutama, stabilizaciji platnog bilansa i razvoju domaće proizvodnje i finansijskih sistema – čime se jača ekonomski suverenitet Nigerije.
