Glumica Daniell Fishell dospela je u vesti prošle nedelje kada je objavila da ima „veoma, veoma, veoma rani“ rak dojke.
„Tehnički, to je stadijum nula”, rekla je zvezda serije „Dečak upoznaje svet“ u svom podkastu „Pod Meets World” 19. avgusta. Planira da ima operaciju da ukloni rak, „i biću dobro,” dodala je.
Čuti ovako optimističnu priču o dijagnozi raka je ohrabrujuće. Ali šta tačno znači „stadijum nula rak dojke”?
Šta je karcinom u stadijumu nula?
Rak u stadijumu nula je stanje gde ćelije u telu pod mikroskopom izgledaju kao ćelije raka, ali nisu napustile svoju prvobitnu lokaciju. Takođe je poznato kao karcinom in situ ili neinvazivni rak, jer nije napao okolna tkiva. Ponekad se čak i ne naziva rakom uopšte.
„Mnogi ljudi ovo smatraju vrstom precanceroznih lezija,“ kaže Julie Nangia, onkolog na Baylor College of Medicine u Hjustonu.
Postoji mnogo različitih tipova raka u stadijumu nula, u zavisnosti od toga iz kog tkiva ili organa potiču ćelije. Neki rakovi, poput sarkoma (rakova kostiju ili kože), nemaju stadijum nula.
Fišelina dijagnoza: DCIS
Fišelina dijagnoza se naziva ductal carcinoma in situ ili DCIS. To znači da neke ćelije u mlečnim kanalima dojke izgledaju abnormalno, ali te ćelije nisu prerasle izvan mlečnih kanala i nisu se proširile u ostatak tkiva dojke.
Problem je što bi to mogle. Ako abnormalne ćelije probiju mlečni kanal, ozbiljnost nastalog raka može varirati od stadijuma 1 do najnaprednijeg stadijuma 4, u zavisnosti od toga koliko je tumor veliki i koliko se rak proširio po telu.
Koliko je DCIS čest?
Pre nego što su redovni mamografski pregledi postali norma, DCIS je činio samo 5 odsto dijagnoza raka dojke, kaže Sara Javid, hirurg specijalizovan za rak dojke iz Fred Hutch Cancer Center u Sijetlu.
Sada, DCIS čini oko 20 odsto novih dijagnoza raka dojke. Oko 50.000 slučajeva se dijagnostikuje u Sjedinjenim Američkim Državama svake godine, a pojavljuje se kod jedne od svakih 1.300 mamografija.
Ipak, pošto rak dojke u stadijumu nula zapravo nema nikakve simptome, moguće je imati ga a da to nikada ne primetite. „Mnogo žena ima DCIS a da to ne zna, naročito starije žene, jer je to tipično bolest starenja,“ kaže Nangia.
Za druge rakove u stadijumu nula, situacija je drugačija
Za druge rakove u stadijumu nula, situacija je drugačija. Rakovi u stadijumu nula u drugim unutrašnjim organima su često previše mali da bi se videli na skeniranju. Široko rasprostranjeni pregledi u drugim organima mogli bi biti nebezbedni ili bi zahtevali previše resursa da bi se sprovodili na celoj populaciji.
Glavni izuzetak je melanom in situ, ili rak kože u stadijumu nula, koji može biti vidljiv na koži. Ta dijagnoza je čak češća od DCIS: Očekuje se skoro 100.000 slučajeva u Sjedinjenim Američkim Državama u 2024. godini.
Kako znate da li imate DCIS?
Većina slučajeva DCIS se otkriva redovnim mamografskim pregledima, onim koje se preporučuje ljudima sa dojkama da rade jednom godišnje počevši od 40 ili 45 godina. Tako je i Fišel dobila svoju dijagnozu DCIS.
„Ovo je tačno razlog zašto želimo da žene imaju skrining mamografije,“ kaže Nangia. „Želimo da uhvatimo rak u najranijim stadijumima kada je izuzetno lako izlečiti ga.“
Kako se DCIS leči?
Većina DCIS slučajeva se leči hirurškim putem, zračenjem ili kombinacijom oba. Hemoterapija se nikada ne preporučuje.
Operacija može biti „lumpektomija“, lokalizovana operacija koja samo uklanja delove koji izgledaju kao rak. Ako postoji više slučajeva DCIS u istoj dojci, puna mastektomija može biti smislena.
Nakon toga, neki pacijenti dobijaju zračenje kako bi se dodatno uništile ćelije raka, a neki dobijaju hormonsku terapiju kako bi se smanjila šansa da se rak ponovo javi.
Terapija može sprečiti DCIS da se razvije u invazivni rak
„Ciljevi terapije su zapravo dvostruki,“ kaže Javid. Prvo, terapija može sprečiti DCIS da se razvije u invazivni rak. Ali takođe, lečenje može isključiti mogućnost da postoji drugi invazivni rak koji je bio sakriven u blizini DCIS ali je bio previđen na biopsiji. Postoji 5 do 20 odsto šanse da patolog koji ispituje tkivo uklonjeno tokom operacije već pronađe invazivni rak, kaže Javid.
Šanse za preživljavanje su dobre: Ljudi sa rakom dojke u stadijumu nula imaju normalan životni vek sa stopom preživljavanja od oko 98 odsto nakon deset godina praćenja.
Da li je operacija uvek najbolji tretman?
To je kontroverzno. Nije jasno da li je visoka stopa preživljavanja zahvaljujući tome što skrining otkriva abnormalne ćelije pre nego što postanu invazivne, ili bi te abnormalne ćelije ionako nikada ne bi napale druga tkiva.
„Ono što sada znamo je da verovatno ne svi slučajevi DCIS imaju sposobnost da napreduju u invazivni rak, a čak i oni koji to mogu, možda neće napredovati u invazivni rak tokom života pacijenta,“ rekla je hirurški onkolog Shelley Hwang sa Duke University School of Medicine u Durham-u, N.C., u videu koji objašnjava njeno istraživanje.
„Kako se tehnologija skrininga poboljšava, možemo otkriti sve ranije i ranije stanja koja mogu izgledati kao rak, ali možda neće nužno delovati kao rak,“ rekla je Hwang. „Ovo znači da za većinu žena koje su dijagnostifikovane i lečene od DCIS … ti tretmani možda zapravo neće značajno koristiti pacijentu.“
Postoje li druge opcije?
Glavna alternativa operaciji se zove aktivni nadzor ili čekanje — u suštini, pratite ćelije i čekate da vidite da li će uraditi nešto opasno.
To može biti poznat koncept svima koji su dobili dijagnozu raka prostate, koji je sporo rastući. Ranije je svaka dijagnoza raka prostate dolazila sa preporukom za operaciju i zračenje.
Ali klinička ispitivanja su pokazala da pacijenti koji su pratili svoj rak i odlagali operaciju dok ne postane maligni imaju sličan životni vek kao i oni koji su izrezali ćelije raka.
Klinička ispitivanja za DCIS
Za DCIS, trenutno se sprovode klinička ispitivanja u Velikoj Britaniji, Evropi, Sjedinjenim Američkim Državama i Japanu kako bi se videlo da li aktivni nadzor ima bolje ili gore rezultate od operacije.
Najmanje jedno od tih ispitivanja, COMET studija u Sjedinjenim Američkim Državama, očekuje se da objavi rezultate do kraja 2024. godine, kaže socijalni naučnik Thomas Lynch iz Duke University Medical Center-a.
„Rezultati mogu povećati opcije lečenja za žene kojima je dijagnostifikovan nisko rizični DCIS ako se pokaže da je aktivno praćenje sigurno, efikasno kao alternativa operaciji,“ kaže on.
Ali bez načina da se utvrdi koji slučajevi DCIS će postati opasni, lekari generalno preporučuju lečenje svih slučajeva kao da će se to dogoditi.
„Takođe mislim da ne možete potceniti psihološke efekte odluke da samo ostavite rak dojke i posmatrate ga,“ kaže Nangia. „To izaziva veliku anksioznost kod pacijenata.… Definitivno postoji mentalna komponenta svega ovoga.“
Da li postoji način da se utvrdi koje od ovih abnormalnih ćelija će postati invazivni rak?
Na žalost, ne — barem ne još.
Lekari imaju sistem ocena za klasifikaciju ćelija za koje misle da imaju najveći rizik da postanu invazivni rak. Ćelije niskog stepena imaju najmanju verovatnoću, a ćelije visokog stepena najveću verovatnoću.
Fišel je dijagnostifikovana sa DCIS visokog stepena koji je počeo da se širi u susedna tkiva, što ukazuje da je operacija dobro rešenje.
Ali mnoge istraživačke grupe širom sveta pokušavaju da postanu preciznije. Traže osobine ćelija u stadijumu nula ili njihovih okruženja koje bi jasno razdvojile preinvazivne slučajeve od onih koji su u stanju mirovanja.
Jedna studija iz 2022. godine ispitivala je kako se formiraju minerali kalcijum fosfata unutar mlečnih kanala sa DCIS, sa ciljem da se na kraju te detalje povežu sa napredovanjem bolesti.
Neke studije analiziraju genom ćelija raka u potrazi za znakovima opasnosti. Druge istražuju molekularne osobine samih ćelija ili njihovih mikrookruženja u telu.
Da li izjave slavnih osoba poput Danielle Fishel pomažu?
„O, apsolutno, to je veoma korisno,“ kaže Nangia. „Pogotovo kada to rade na promišljen način,“ kao što je to uradila Fišel.
Nangia takođe ukazuje na Angelinu Jolie, čija je objava iz 2015. godine o porodičnoj istoriji raka i njenoj odluci da izvrši preventivnu operaciju pokrenula nacionalnu diskusiju o tome kako genetika može uticati na rizik od raka.
Pored podizanja svesti, izjave slavnih osoba mogu podstaći ljude koji su bili neodlučni da odu na skrining.
„Mislim da ćemo sada videti neke žene koje nisu radile svoje skrining mamografije kako govore, ‘O, i ja bi trebalo da uradim ovo,'“ kaže Nangia. „Nadam se da ćemo videti talas više ljudi koji dolaze na preventivnu negu.“
