Стадион у Топчидеру, односно у подножју Кошутњака, био је први прави стадион у Београду. Не ради се о данашњим објектима на врху Кошутњака, већ о простору ниже, у близини данашњег ресторана „Кошута“. Но, кренимо редом.
Оснивање Сокола и почеци фудбала у Србији
Чланови Гимнастичког друштва „Соко“ основали су истоимени фудбалски клуб 18. априла 1903. године по старом календару. То је био први фудбалски клуб у Краљевини Србији заснован на западноевропском моделу. Прво игралиште била је пољана у Југовићевој улици, која је потом замењена простором у Бари Венецији, између Београдског сајма и Железничке станице.
Међутим, убрзо је Сава поплавила игралиште у Бари Венецији, па је 1904. године терен направљен у Топчидеру, у подножју Кошутњачке шуме.
Развој стадиона и његове карактеристике
Ово игралиште, које ће касније прерасти у стадион, временом је добило атлетску стазу и мале трибине за стајање. Иако прилично удаљено од града, чланови клуба су га уредили и користили пуних 27 година, све док држава није преузела простор за потребе железнице.
На основу фотографија и доступних описа, стадион клуба „Соко“ сматра се првим правим стадионом у Београду. Овално игралиште било је прилагођено великим такмичењима, док су трибине елипсастог облика омогућавале добру видљивост за више од 3.000 гледалаца.
Краљевска ложа и модерност објекта
Већ 1923. године, на стадиону је подигнута мала, али раскошна ложа за истакнуте посетиоце и великодостојнике, у спомен венчања краља Александра I Карађорђевића и румунске принцезе Марије.
Нови стадион у доњем делу Кошутњака
Након што је железница преузела простор у доњем делу Кошутњака, односно у Топчидеру, настаје нови стадион. Поред соколских домова и стадиона, значајну улогу у развоју спорта имала су летња вежбалишта, од којих је најпознатије било управо вежбалиште на Кошутњаку.
Министарство пољопривреде и вода одобрило је 1926. године кредит од 150.000 динара за уређење овог стадиона, који је служио као заједнички простор за вежбање свих соколских и спортских друштава. Стадион је имао и уређену атлетску стазу, што је у међуратном Београду била реткост.
Одмарилиште за слабуњаву децу као оријентир
На фотографијама се као оријентир често користи Одмарилиште за слабуњаву децу, па је важно појаснити његово порекло.
Др Радоје Вукадиновић, угледни лекар београдског округа с краја XIX века, био је носилац ове идеје. Школовао се у Бечу, а 1899. године, након медицинског конгреса у Берлину, упознао се са концептом дневних летњих боравишта за сиромашну и болешљиву децу.
Заједно са др Војиславом Кујунџићем и др Слободаном Рибникаром, 7. октобра 1903. године предложено је оснивање летњег санаторијума за децу Београда. Кошутњак, тада део дворског комплекса краља Петра I Карађорђевића, изабран је као идеална локација.
Краљ је подржао идеју и уступио земљиште, као и почетна средства. Већ на пролеће 1904. године подигнут је пaвилјон димензија 6 × 15 метара.
Почеци фудбала у Београду и Хуго Були
Према дисертацији Марије Т. Павловић „Архитектура спортских објеката“, прву фудбалску лопту у Београд донео је Хуго Були, који је 1896. године у Гимнастичком друштву „Соко“ основао Лоптачку секцију. Прва утакмица одиграна је 19. маја исте године у Доњем граду код куле Небојша.
Први стадиони и краткотрајни почеци
Први прави стадион у Београду, ограђен дрвеним тарабама, подигао је о свом трошку Хуго Були 1899. године код Дома сироте деце, на месту где се данас налази зграда ДИФ-а. Стадион је, међутим, постојао свега један дан, након чега је ограда уклоњена.
Соко као темељ модерног фудбала
Године 1903. основан је фудбалски клуб „Соко“, који је поставио темеље модерног фудбала у Србији. Након неколико привремених терена, клуб се трајно настанио у Топчидеру 1904. године, где је стадион функционисао пуних 27 година.
Уочи Балканских ратова, Београд је имао десетак клубова са сопственим игралиштима: „Неvesиње“, „Косово“, „Славија“, „Душановац“, „Душан Силни“, „Брђанин“, „Врачар“, „Викторија“ и други.
Оснивање БAСК-а и крај једне епохе
Године 1913. део играча „Сокола“ оснива БAСК — Београдски аматерски спорт клуб. Након Другог светског рата, престају да постоје и стадиони и већина предратних клубова, чиме се завршава једна значајна епоха београдског спорта.
